Legenda kaže da je nekada davno, dok su Srbijom još hodili Turci, jedan Srbin počinio haram prema nekom Osmanliji. Nehotice mu je umorio voljenoga psa, za šta je ovaj docnije zatražio srazmernu naplatu. Srbin je, naime, Turčinu imao isplatiti 500 groša. Sakupivši novac, oštećenome je suma prispela ne u kesi, kako to beše običaj, već u čarapi.

Identitet slučajnog prekršioca danas nam nije poznat. I da jeste, izvesno je ga ne bi po njemu pamtili. Jer, kada se pročula reč o njegovoj nesvakidašnjoj isplati, dotični je zaradio nadimak Čarapić. Od nadimka kasnije nastade prezime, a iz porodice neobičnog prezimena potekle su generacije danas dobro znanih vojvoda, ustanika, obor-kneževa (titula koja bi danas bila istovetna predsedniku opštine) i boraca čija je misija bila osloboditi Srbiju od Turaka. Jedan među njima, vojvoda Vasilije-Vasa Čarapić, ušao je u red onih koji je za tu misiju dao svoj život.

Vasina uloga u vojno-političkom životu Srbije zapisana je, sasvim izvesno, i u porodičnim genima. Tako je, primera radi, njegov predak Marko J. Čarapić 1804. pobunu platio glavom u dahijskoj Seči knezova. Ostali su, pak, ginuli u buni protiv kneza Miloša 1826. (Đorđe i Petar Čarapić), dok je Đurađ S. Čarapić iste godine život izgubio u Čarapića buni. Kako god bilo, u Beogradskom pašaluku s početka 19. veka nije manjkalo ustanaka, a najveću slavu iz njih poneo je vojvoda Vasa Čarapić.

Vrtoglavi put do slave i priznanja

Vasilije Čarapić bio je u svoje vreme ono što bismo danas nazvali – „dođošem“. U Beli Potok kraj Avale njegovi su preci – tačnije, otac Ivan Čarapić i njegov brat Jovan – pristigli sredinom 18. veka iz crnogorske oblasti Kuči. Tu je 1770. godine rođen i Vasilije, uz braću Savu i Atanasija, koji će docnije takođe poneti titulu vojvode.

Priliku da dokaže junaštvo Vasa dobija već kao jedva punoletan mladić. Tokom Austrijsko-turskog rata u Kočinoj krajini borio se na strani ovdašnjih dobrovoljaca: pristupio je ogranizaciji tzv. „srpskih slobodnih korpusa“ – Srpskih frajkora, a ovaj je pak, bio okupljen od strane Habzburške monarhije kao dobrovoljačka milicija etničkih Srba u borbi protiv Osmanskog carstva. Nepokolebljiv i srčan, Vasilije u bitkama stiče izuzetnu reputaciju, zavredivši tako i izbor za kneza gročanske nahije.

Nije mnogo prošlo, a uz titulu je uspeo obezbediti i mesto na neslavnom spisku za likvidaciju beogradskih dahija. Odlučnost i razboritost nahijskog starešine ovima je postala trn u oku, te dahije uzimaju na zub ne samo Vasilija, već i njegovog brata od strica Marka. Kako bi spasli glave i gole živote, Čarapići se odlučuju na izvesno vreme skloniti iz Beograda.

Utočište su potražili na obroncima Avale. Otkrivši im novo boravište, Turci pristižu u Beli Potok kako bi pronašli Vasilija. On ih nakon kontranapada uspeva oterati, ali pred zimu 1804. pripreme za seču srpskih knezova već su uveliko bile u toku.

Da zlo bude veće, među prvim žrtvama dahija pao je Vasin brat Marko. Njegova pogibija u vreme seče u Kaluđerici još više je učvrstila Vasinu mržnju prema Turcima: tražeći odmazdu, on spaljuje turski han, a potom postaje „gerilac“ odmetnuvši se u hajduke.

Ta je zima za Čarapića bila naročito teška. Radi bezbednosti, sklonio se još dublje u šume Avale, ne znajući u tom trenutku ni da li će dočekati proleće. Preživevši mraz i oskudice hrane, vraća se u Beograd tek da bi doznao kako je na pomolu Prvi srpski ustanak.

Šansu da se ponovo dokaže dobio je čim je tog proleća okupio četu svojih boraca. U tom trenutku, strah i trepet u Beogradskom pašaluku izazvao je dolazak Kučuk-Alije Đevrlića i Alije Gušanca. Ova su dvojica ozloglašenih dahija predvodila četu Turaka krdžalija – formacije znane po oružanim napadima, paljenjima sela i gradova i pljačkaškim pohodima; i mada u odnosu na njih slabiji u ljudstvu, Čarapić sa svojom četom odlučuje iskoristiti prednosti napada iz zasede.

Jedna bitka kasnije, i glavešine ostaju poražene. Svo blago koje je Vasa tom prilikom oteo od Turaka skončalo je u rukama pokradenog naroda.

Grafika: Wikipedia / Anastas Jovanović

Smrt koju su Karađorđeve vojvode decenijama oplakivale

Pričalo se kasnije da su nakon ovog događaja i Turci u Beogradu dvaput zaključavali svoje kuće. I to beše tek jedan od slavnih Vasilijevih pohoda – toliko čuvenih da ga je i sam Karađorđe Petrović počeo ceniti više no druge vojskovođe. Osim što ga postavlja za jednog od glavnih vođa Prvog srpskog ustanka, Vasa Čarapić imao je retku privilegiju da u Voždove odaje uđe nenajavljen.

Mada u svoj odabir nije sumnjao, Karađorđa su tokom ustanka ipak snašla kolebanja: krenuti u osvajanje Beograda ili se držati po strani? Izabrane vojskovođe mahom su taj poduhvat smatrale nemogućim, ali vojvoda Čarapić nije tako mislio. Osim što je to prihvatio kao ličnu misiju, smatrao je da dobro poznaje tadašnje prilike i nagovarao Vožda da udare na Beograd.

Prva meta bile su zidine Stambol-kapije. Na tada najzaštićenije utvrđenje Vasilije je sa četom od 3.000 vojnika nasrnuo u zoru 29. novembra 1806. Ofanziva je, krenuvši od šanca kod Skadarske ulice, bila prodorna i silovita, a ulazak u varoš beše prvi uspeh Čarapićevih boraca. Videvši da deo čete kreće na četvrtu, Vidin-kapiju, Vasilije im istog trena priskače u pomoć.

Za očekivati je svakako bilo da će i Osmanlije uzvratiti napad. Usledela je golema seča na obe strane, ali vojvoda Čarapić ostao je nepokolebljiv. Bodreći svoju četu, povika „Za mnom te junaci!“ – i već u sledećem trenutku, pri samom ulasku u grad, pada na zemlju pogođen turskim kuršumom.

Koji čas kasnije, neustrašivi vojskovođa ostao je ležati na nosilima. Srpski su ga vojnici odmah preneli u Karađorđev šator na Tašmajdanu, gde se za život borio naredna dva sata. Iduće jutro, na praznik Svetog Andrije, Beograd je dočekao vest o smrti Vase Čarapića. Neverica i žal koji su tog trenutka zavladali, ostaju zabeleženi u narodnim kazivanjima po konačnom osvajanju Beograda.

„Beograde velika radosti!

Čarapiću velika žalosti!

Beograd se od Turaka uze,

Ali soko Čarapiću pade!“

I ne samo narod, već i najbliži Voždovi podanici, prisećali su se ovog događaja decenijama kasnije. Tako je ustanički starešina Petar Jokić, dok je o Čarapićevoj pogibiji pripovedao književniku Milanu Đ. Milićeviću, ostao nem i potresen sopstvenim svedočenjem. „Kazavši“, pričao je Milićević, „kako je Čarapić pao, Jokić se zagušio od plača, i dugo posle toga nije mogao nastaviti pričanja“. Pritom, Jokićevo kazivanje pribeleženo je 1852., čitavih 46 godina nakon Čarapićeve smrti.

A neposredno pre no što je tog 30. novembra 1806. izdahnuo, Vasilije Čarapić pozvao je brata Tanasija uputivši mu poslednje svoje htenje. Želeo je, naime, da bude sahranjen u manastiru Rakovica. Kako mu želja bi ispunjena, gročanski vojvoda i danas na ovom mestu počiva.

Čitava dva veka kasnije, o slavnom oslobođenju Beograda ostaje istorijska epizoda nemerljivog nacionalnog značaja. Predanje o Čarapićevoj smrti, pritom, neizostavna je pojedinost te epizode, dok se i danas na mestu njegove pogibije nalazi spomenik Vasi Čarapiću. Naredbu za izgradnju izdao je kralj Petar I Karađorđević godine 1910., a odužili su mu se i Beograđani, stanovnici današnjeg Voždovca: Vasinim imenom prozvali su ulicu od beogradskog Kalemegdana do Narodnog pozorišta i spomenika knezu Mihailu.

Tako su se spomenik i ulica našli u neposrednoj blizini, smeštajući sagu o slavnom vojskovođi u srce Starog grada. Pritom, vojvodsku tradiciju nastavio je Vasin sin Ilija, postavši svojevremeno prvim upraviteljem Beograda. Od porodice što prezime duguje običnoj čarapi, do ličnosti kojoj je junaštvo donelo nadimak Zmaj od Avale, vojvoda Čarapić opravdao je svoje mesto ne samo u povesti prestonice, već i cele Kneževine Srbije.