Male ulice nekada nose velika imena, a takav je slučaj sa vračarskom ulicom koja ime nosi po Hadži Ruvimu, prosvetitelju, duhovniku, narodnom vođi, umetniku i jednom od prvih srpskih ustanika. Posle gubitka supruge, potpuno se okreće veri i sa nepunih 40 godina postaje arhimandrit manastira Bogovađa.

Prosvetiteljski rad

Za boravak u Bogovađi vezuje se njegov najplodniji period života. Na putovanju u Svetu zemlju susreće razne ljude, uči grčki, posećuje Hilandar i sa sobom donosi vredne knjige. One će biti začetak biblioteke koja nastaje u ovom manastiru, a koja je bila dostupna i svetovnim licima. Organizuje duborezačku i ikonopisačku školu i stvara pravi duhovni i obrazovni centar valjevske nahije. Prihod od prodaje ikona služio je za kupovinu novih knjiga.

I sam Hadži Ruvim bavi se duborezom, a među najznačajnije spada krst sa ikonama koji je izradio za potrebe manastira Čokešina. Ovim krstom će iguman manastira Hadži Konstantin Vujanić blagosloviti hajdučku četu koja je 1804. godine krenula u napad na Turke na Vrnjevcu. Piše i detaljni dnevnik u kome se nalaze važni opisi njegovih putovanja, ali i prilika u Srbiji toga vremena. Blage naravi i odmerenog govora, postaje omiljeni duhovnik čija se reč slušala i poštovala.

Foto: Gmihail

Zaverenik

U senci sultanovog obećanja da će određena prava biti obezbeđena Srbima u Beogradskom pašaluku, ipak dolazi do sukoba. Dahije, potpuno van kontrole Porte čine zulum nad narodom koji traži pravdu od svojih knezova. Jedan od prvih zaverenika koji pomogao svojim ugledom, ali i poznavanjem jezika, pa je tako učestvovao u sastavljanju pisma koje su srpski knezovi uputili sultanu kako bi ga obavestili o stanju u pašaluku i zamolili da se suzbije samovlašće dahija. Iako je čitav susret Hadži Ruvima, njegovog učenika Hadži Đere i 12 knezova održan u strogoj tajnosti u Bogovađi januara 1803. godine, glas do njemu dospeo je do dahija. Naime, jedan verolomni monah obavestio je dahije o zaveri koja se kuje, što je dovelo do još većih problema po Srbe, a i samog arhimandrita. Dodatni problem predstavljao je i Ruvimov sukob sa lokalnim subašom, koji i pored zalaganja njegovog rođaka kneza Alekse Nenadovića nije bio zamenjen.

Saznavši da se sprema osveta dahija, Hadži Ruvim napušta Bogovađu i sklanja se prvo u manastir Nikolije, zatim u Studenicu i napokon na Svetu Goru. Njegova podrška ipak ne prestaje. Preko poverljivih ljudi šalje četrnaest pisama u kojima narod poziva na ustanak protiv dahija.

U Srbiju se vraća početkom jeseni, ali niz događaja koji je pokrenut tokom sastanka u Bogovađi brzo dobija svoj konačni oblik. Po povratku saznaje da je knez Aleksa Nenadović uputio tajno pismo austrijskom zapovedniku Mitezeru u Zemunu u kome ga moli za pomoć Austrijskog carstva u borbi protiv dahija. Ni ovaj put sreća ne prati ustanike. Pismo je presretnuto od strane dahija, koji smatraju da je pisac upravo Hadži Ruvim. Uprkos molbama kneza Alekse, Ruvim odbija da napusti zemlju i piše mu da je „umoran od bežanja i skrivanja“. Ova odluka koštaće ga i života, ali želja za slobodom bila je jača.

Mučenička smrt

Osveta dahija bila je brza i nemilosrdna. Na dogovoreni dan, 4. februara 1804. godine, turski zapovednici izvršili su hapšenje i pogubljenje istaknutih srpskih knezova, trgovaca, seljaka, sveštenika i svih onih koje su sumnjičili za zaveru protiv janičara.

Jedna od žrtava „seče knezova“ bio je i Hadži Ruvim. U danima pre samog čina, dobija poziv od beogradskog mitropolita Lotonija da dođe u Beograd kako bi ga izvestio o dešavanju u narodu. Ovo je bila samo dobro smišljena zamka, pošto je mitropolit po Ruvimovom dolasku, a u strahu od Aganlije, obavestio Turke o njegovom dolasku. Zatočili su ga u tamnici Beogradske tvrđave i podvrgli užasnom mučenju. Po nekim navodima, surovost je išla toliko da su mu otkidali delove mesa mašicama, a sve u nameri da otkrije gde se skrivaju ustanički zaverenici. Nije odao ni jednog. Zavet dat u Bogovađi bio je jači i od straha od smrti.

Hadži Ruvim Nešković pogubljen je nekoliko dana kasnije ispred čuvene Stambol kapije. Posle puno ubeđivanja i podmićivanja, beogradski Srbi uspeli su da dobiju njegovo telo i polože ga u porti Saborne crkve.

Cilj „seče knezova“ bio je da se narod zaplaši i obezglavi, ali je ovaj strašni događaj samo potpalio vatru nezadovoljstva koja će prerasti u Prvi srpski ustanak. A jedna od najsjajnijih njegovih iskri bio je upravo Hadži Ruvim.