Porodične tragedije u kojima je tuberkuloza odnela malenog Kuzmana i Vladana – tada dečake od jedne i dve godine – bile su za Lazu Lazarevića kap koja je prelila čašu. Sa suprugom Poleksijom je još imao othraniti sina Milorada i kćer Anđeliju, sve dok i njega samog nije oborila teška bolest.

Koju godinu pred smrt, počev od avgusta 1887. godine, Lazarević je proveo u svom domu u Hilandarskoj ulici na broju 7. Nije se lako predavao bolesti, a svedok tome bio je i brat pesnikove supruge, Ljubomir N. Hristić. Hristić u ono vreme beše i uticajna ličnost, najpre kao ađutant kralja Milana i kralja Aleksandra Obrenovića.

Od njega – tačnije, iz pisama koje je pisao svome bratu Nikoli – saznalo se mnogo više, i to ne samo o Lazinim poslednjim danima, već i o njegovoj nepokolebljivoj naravi. A Laza je nevoljno posustajao do poslednjeg časa. Štaviše, Ljubomir Hristić svom bratu priznaje da je pisac „u krevetu faktički bolovao samo nedelju dana“ i „sve se kao otimao od smrti, koja mu je davno čelo glave stajala“.

Bespoštedna borba do poslednjeg daha

„Većinom je bio u nekom polusnu; sve je nešto rukama pipao i govorio neke bezvezne reči“ – tako je piščevoj bolesti svedočio Lazin šurak. U dom Lazarevićevih, naročito tih prvih januarskih dana 1891., Ljubomir Hristić je u posetu dolazio svakodnevno. Bratu je potom pisao da je Laza, „čim je legao u krevet, počeo rapitno opadati“, i to ne iz dana u dan, već iz časa u čas.

Tuberkuloza ga nije štedela: „napredovala je jako, disao je tako teško i sa takvim naponom da je tuga bilo gledati“. Iako je Hristić ostao uz Lazarevića do poslednjeg časa, i njega su ove posete duboko potresale.

Najteži su ipak bili trenuci u kojima je pisac gubio prisebnost. Ponekad ne bi razaznao ni svoje najbliže, a u bunilu je često pominjao sinove koje je izgubio. „Pominjao je ovih dana i svoju majku, pozivajući je da ga čeka...“ – o tome je pisao i Lazarevićev šurak.

Najzad, iscrpljen teškim stanjem, sve mu je teže bilo ustajati, čak i sedeti. Nije ga, međutim, napuštao ni prkos: „razbirao se vrlo često i bio priseban gotovo do poslednjeg momenta“.

Putovanje uz tajanstveni osmeh

Toga dana kada je Lazarević preminuo, njegov šurak još primeti da je „čak možda bio i malo vedriji“. Istog popodneva je svojoj Poleksiji napomenuo: „Putovaćemo u osam i po sati“. Tako i bi – jedino što se Lazarević na put otisnuo sam.

„Tada poče i ropac“, svedočio je o tome Ljubomir Hristić – i baš oko 8 i po naveče, „u sobi se sem njegovog isprekidanog hropcem teškog disanja nije čulo više ništa“.

Hristić je, pak, u pismu svome bratu priznao da nikada svojim očima nije video smrt. Ovoga puta je znao da je to taj trenutak, „nekako čudnovato osećanje puno tajanstvenosti“. Pritisnut bolom, u tim poslednjim satima se boreći za dah, Lazarević „sigurno razumede u čemu je stvar, nasmeje se i umre“.

Hristić je još smogao snage otići u drugu sobu i objaviti da pisca više nema. 10. januara 1891., u osam i tričetvrt časova, Beograd je ostao bez jednog od najpredanijih lekara i velikana ovdašnje književnosti.

Njegov šurak je, pak, još „dugo lomio glavu“ oko piščevog poslednjeg osmeha. Jer, „nasmejao se tako kako je on obično radio kad neko nešto rekne što je i smešno i glupo“. Ipak, možda je upravo Ljubomior Hristić zabeležio najtačniji epitaf Lazareviću:

„Osmejak na njegovom licu sigurno je hteo reći: umirem spokojno; nisam nikome ništa dužan, a zadužio sam sve; nisam nikoga vređao, a uvrede nisam vraćao; radio sam da zaradim, ali nisam globio nikoga; rođen sa neznatnim imenom, stvorio sam ime kojim će se moje potomstvo i zemljaci dičiti.”