U blizini dve beogradske „carske“ ulice - Cara Uroša i Cara Dušana - smestila se i jedna gospodarska. Ona nosi ime jedne od najslavnijih istorijskih figura u Evropi, a oko nje se odavno poveo i geografsko-istorijski duel.

Tako uglavnom biva kada se dve strane nađu u dilemi „šta je čije“. Naposletku, listanje argumenata izrodi zaključak i da obe strane imaju pravo. Od 15. veka pa naovamo, život i priključenija Đurađa Kastriota - poznatijeg i kao Skender beg - zaklackali su se između dve susedne zemlje, Srbije i Albanije. Pritom ga i jedna i druga štuju kao „svog“, budući da su u davnijim vremenima delile i isti cilj. Tako je vojevanje protiv Osmanskog carstva postalo misija kojoj je i slavni junak za života služio.

Sultanov vojnik koji (ni)je prihvatio islam

Oko Skender begovog plemićkog porekla istoričari su uglavnom saglasni. Đurađ Kastriot (1405 - 1468) rođen je nadomak današnjeg Lješa u Albaniji, a tada u Kneževini po kojoj je poneo prezime. Svako od imena u njegovoj porodici beše srpskog porekla. Otac Ivan (odnosno, Jovan) vladao je kao epirski knez, a mati Vojislava je bila unuka srednjevekovnog velikana Vuka Brankovića.

Imanje na kome se rodio Đurađ beše i dar nekoga od srpskih vladara. Kad su tadašnjim srpskim carstvom zagospodarile Osmanlije, njegov otac je Đurađa i još jednog od sinova, Stanišu, poslao kao taoce u Otomansku prestonicu.

Ovde je Đurađ najpre obučavan za vojnika. Potom dospeva na dvor sultana Murata II, a po prelasku u islam dobija ime Skender beg (ili Iskender bej) - što je na turskom značilo „gospodar Aleksandar“. Kao Muratov dvorjanin i vojnik, učestvovao je u ratovima protiv hrišćana. U početku je čak i ostajao veran sultanu, te je odbio poziv rođaka da se vrati na porodično imanje kada je izbio ustanak protiv Osmanlija.

Ipak, veruje se da Skender beg nikada nije u potpunosti prihvatio islam. U Muratovoj dvorskoj službi brzo je uznapredovao, te kao zapovednik dobija vojsku od nekoliko hiljada konjanika. Preuzeo je očevo imanje, ali nakon ustanka u kome je srpska vojska ponovo potukla Turke, odlučuje da se vrati hrišćanskoj veri.

Strateško izbegavanje poraza

Napuštanjem islama, Skender beg se i u potpunosti okreće protiv Osmanlija. Samovoljno je preuzeo upravljanje nad tadašnjom kraljevinom Zetom, a oko sebe je okupio najvernije ljude - uglavnom Albance, Srbe, Vlahe i deo srpske vlastele. Od tada usvaja i potpis po kome će ga prepoznavati do kraja života: Dominus Albaniae, odnosno „gospodar Albanije“.

Jedan od ključnih trenutaka je i Đurađevo osnivanje Lješke lige. Ovo je bio savez srpskih i albanskih plemića, koji će narednih godina nizati bitke protiv Osmanlija. Skender beg je kao zapovednik stao na čelo lige, a njegova prva veća pobeda nad Turcima prepričavala se širom Evrope.

Sada već kao iskusnom vojniku, pošlo mu je za rukom da neprijatelja nadmudri strategijom. Najpre je potukao gotovo triput brojniju tursku vojsku, a u naredne dve godine zadaje još tri velika poraza Osmanlijama. Udružio je pritom snage i sa Hunjadi Janošem, još jednim strategom koji mu je pritekao u pomoć. Neki od saučesnika su mu nakon toga okrenuli leđa, dok Đurađ do 1450. godine staje na crtu i nekadašnjem savezniku Muratu II.

Želeći da otme deo albanske teritorije, sultan okuplja snage i polazi u opsadu. Očito i da je sa svojih 100 hiljada vojnika bio u priličnoj brojčanoj prednosti. Ipak, Skender beg mu je i ovde doskočio udarivši na neprijateljske logore, a nekoliko meseci kasnije odnosi još jednu ubedljivu pobedu.

Gospodar u nemilosti osvetničkih intervencija

Za turbulentna vremena kakva je bila sredina 15. veka, Skender begove pobede bile su za istinsko divljenje. Dok su se borbe vodile bez predaha, srpski gospodar Albanije uspevao je da vešto izbegne poraz. Kao zakleti borac protiv neprijatelja osvojio je poštovanje i srpskog i albanskog naroda, a njegovi podvizi su se još tada naširoko prepričavali.

Tako je zabeležen i 21. jul 1452. godine, kada je u istom danu potukao dve turske vojske. Nepunih godinu dana kasnije, dao se u juriš na armiju Ibrahim-paše. Dok je Đurađeva konjica u turskom logoru pravila rusvaj, Turcima je nakon pašine pogibije jedino preostalo da se daju u beg.

Ipak, bilo je u Skender begovoj biografiji i manje slavnih trenutaka. Takva je 1455. godine bila njegova opsada albanskog grada Berata. Turci najpre obećavaju da će mu predati grad, pa se i gospodareva vojska mogla napokon opustiti. Međutim, Đurađevo kratko odsustvo iz grada neprijatelj je iskoristio tako što je iznenada priredio žestoki napad.

Pošto je izgubio 5 hiljada vojnika, Skender begu okreću leđa i neki od najbližih rođaka i saveznika. Iako se našao i u mreži osmanlijskih zavera, nije im ostajao dužan.

Suparničkom taktikom do pobede nad neprijateljem

Đurađeva dovitljivost pokazala se i u bici u kojoj je 1457. godine „ukrao“ neprijateljevu taktiku. Izbegavajući sukob sa 70 hiljada Osmanlija, ubedio ih je da naposletku odustanu. Međutim, gospodar u tom trenutku menja plan: nakon što je bez najave napao turski logor i desetkovao neprijateljsku vojsku, pada i dogovor o petogodišnjem primirju sa sultanom Mehmedom II. Kao nagradu za vešte vojne manevre, papa mu te godine daje odlikovanje „prvaka Hristovog“.

Sada već i zvanično nepobediv, Đurađ nastavlja da osvaja bitku za bitkom. Ipak, do 1466. godine, njegova konjica je usled stalnih sukoba ostala premorena i desetkovana. Poslednju pobedu izvojevao je kada su Turci po drugi put opseli albanski grad Kroju. Tek što je odbio neprijatelja, veliki vezir Mahmud Paša Anđelković ponovo ga napada bez upozorenja.

Sada je i Skender beg bio prinuđen da se da u beg. Nakon skrivanja u planinama, naumio je da ponovo okupi u savez preostalo albansko plemstvo. Međutim, januara 1468. godine, i sam umoran i bolestan, izgubio je bitku sa malarijom. Protiv Osmanlija nastavljaju da se bore njegovi sinovi Jovan II i Đurađ II, ali ni oni ne uspevaju da pobede kudikamo jačeg neprijatelja.

Ime koje pamte ulice, trgovi, opere i drame

Nakon konačnog pada albanske države, Skender begovi nasledici prelaze u Italiju. Mada ni Osmanlije nisu birale sredstava da bi ga potukle u bitkama, na kraju su mu odale poštovanje na pomalo neobičan način.

Naime, kada su zauzeli Lješ nakon Đurađeve smrti, Turci otvaraju i njegovu grobnicu. Od kostiju su potom pravili talismane i amajlije, verujući da će im gospodarev duh uliti hrabrost. Sećanja na Skender begove podvige preživela su i narednih šest vekova, te njegovo ime, pored ulice u Beogradu, nose jedan trg i palata u Rimu. Kao junak se našao i u dramama engleskih pisaca 18. veka, dok je italijanski kompozitor Antonio Vivaldi njegovim imenom naslovio jednu od svojih opera.

Istoričari beleže i interesantan podatak da Skender beg nije spavao više od 5 sati dnevno. Iako je do kraja ostao gospodar Albanije, u jednom pismu iz 1450. godine potpisao se - ćirilicom. Istoričari su se složili i da mu poreklo najverovatnije beše srpsko, a kao kultnu istorijsku ličnost pamte ga i na Balkanu i u Evropi.