Predanost Stanke Glišić nije promaklo ni dvojici tadašnjih ministara prosvete. Od prvog ju je dočekao predlog da dođe na mesto upravnice Više ženske škole u Kragujevcu, ali Glišićeva je bila mišljenja da za to ima valjanih razloga protiv.

Skromnost kao radni i životni moto

Smatrala je, naime, da ume da radi isključivo sa decom, a izdavanje naredbi joj je bilo naročito mrsko. Sem toga, mana joj beše i što je bila laka na suzama. „I sad zamislite, gospodine Ministre, upraviteljku koja se na sednici zaplače“ – ovako je argumentovala svoju odluku da ne prihvati ponuđenu šansu. Ubrzo je odbila i predlog drugog ministra, te se nije našla ni na mestu upravnice beogradske škole.

U isto vreme, Stanka je otkrivala svoju skromnost čemu god da se posvetila. Kao poznavalac francuske i ruske književnosti, prevodila je na srpski jezik ne samo dela klasika, već i dečju literaturu. Njene prevode su objavljivali ovdašnji književni listovi, međutim, Glišićeva, pored toga što su joj prevodi ostajali bez potpisa, mahom nije prihvatala ni honorar. Tek kada je buknuo Prvi svetski rat, silom prilika je privremeno napustila školsku učionicu. I tada je znala kako da prekrati sumorne ratne godine. Čitala je i prevodila, uz to učeći italijanski i nemački jezik.

Male oaze igre i lepih reči: kako je Stanka Glišić postala miljenica školaraca

Za više od četiri decenije koje je provela podučavajući svoje učenice, Stanku Glišić su upamtili i ostali učitelji i upravnici, ali i revizori i prosvetni ministri. Svima je u sećanju ostala kao izuzetno vredna i požrtvovana, a možda najviše od svih su je upamtile bistre dečje oči.

I sama je dobro upoznala dečju ćud, a učiteljski poziv joj je doneo potvrdu i da lepa reč, kako je govorila, zaista i gvozdena vrata otvara. Mališanima se trudila da uputi mnogo lepih reči, čak i kada su to morale biti kritike.

Onako kako je ministrima govorila da nije volela izdavati naredbe, tako se ophodila i prema dečjim nestašlucima. Opominjala ih je šalom umesto grubom rečju, dok su mališani od nje saznavali mnogo više od gramatike i pravopisa. Učila ih je da je važno voleti prirodu i brinuti o zdravlju, a na časove bi često donosila oglase iz novina. Dečji zadatak je, pak, bio da sami opaze i isprave omaške. Učenicama su njene lekcije nalik igri bile posebno drage, ali umela je i Stanka od njih ponešto da nauči – pre svega, da i učiteljima valja učiti isto kao i đacima.

Zbog toga su joj sati van škole bili posvećeni učenju. Uzimala bi i čitala knjige, te se među kolegama ubrzo istakla po zavidnom znanju. Ipak, skromnost je prevagnula i uoči obeležavanja njenog pedagoškog jubileja. Mada je i ovu zaslugu isprva odbila, 1925. godine joj je ipak svečano uručen orden Svetog Save trećeg stepena. Vrsnoj učiteljici ovo ipak nije bilo najdraže priznanje: više od svega bi se obradovala nekadašnjim đacima – a sada već odraslim damama – koji su i godinama kasnije pozdravljali najdražu učiteljicu kada bi je sreli na ulicama Beograda.

Poslednje godine bez radoznalih dečjih pogleda

Godine 1924., Stanka Glišić je za sobom ostavila pedagoški staž dug četiri i po decenije. Po sopstvenom priznanju, život joj nakon toga nikada nije bio isti. Dani joj više nisu bili ispunjeni znatiželjim pogledima, te ih je prekraćivala pisanjem monografija „Pozorišne igre za decu“ i „Moje uspomene“.

Ni svoje dece nije imala, smatrajući da bi joj manjkalo snage za dva tako ozbiljna poziva kao što su škola i brak. U međuvremenu, rado je odlazila u pozorište i pevala u horu Saborne crkve. Ostala je pritom u sećanju još jedne obrazovane dame, Mage Magazinović: „Znanjem svog predmeta – srpskog jezika – i izvrsnošću metode pri radu, istakla se kao najvrsnija nastavnica do danas. Velikom nežnošću, ljubavlju i taktom, zadobijala je i zadržavala ljubav svojih učenica“. Učiteljica koja je dobrotom osvajala dečji svet, preminula je u Beogradu 1942. godine.