Pravilno je bezvučni. Kada se u našem jeziku dva ista suglasnika nađu zajedno, najčešće se jedan od njih ispušta. Izuzeci su reči u superlativu sa udvojenim “j” (najjači) i mimo toga reči gde je oba suglasnika moraju sačuvati da se ne bi izgubilo značenje (vannastavne aktivnosti).