Ako se nađete na Terazijama, a pogled vam skrene u pravcu Igumanove palate, pomislili biste da je taj „Iguman“ zasigurno bio nekakav bogati gospodin. Mora biti tako, čim njegova palata i danas, nakon više od 8 decenija, izgleda kao da ju je gradio neko sa prilično dubokim džepom.

U tome je možda i jedna od lepota predratne arhitekture: lako bi „izašla na crtu“ mnogim zgradama koje su podignute u poslednjih, recimo, dvadesetak godina. Ali, gospodin čije se ime nalazi na pročelju ove zgrade, vrlo je dobro znao šta želi sa svojim imetkom.

Iako mu novca nije manjkalo, Sima Igumanov se celog svog veka vladao prilično skromno. Otuda ni njegova zadužbina nije bila samo slika i prilika modernističke arhitekture, već i način da se obezbedi finansiranje prizrenske Bogoslovije, a u davnije vreme – Bogoslovsko-učiteljske škole u Prizrenu. Potonja je, inače, bila još jedna Simina zadužbina, a novac za nju se odvajao od izdavanja stanova u beogradskoj Palati Igumanov.

Kada je Palata te 1938. godine sagrađena, nedostajao joj je još jedan detalj. Bilo je zamišljeno da joj se na vrhu postavi i svojevrsna kruna – skulptura koja bi predstavljala dobrotvora Savu Igumanova i oko njega nekoliko siročića.

Takav „portret“ je bio sasvim prikladan, budući da je Igumanov dobar deo svog imetka namenio siromašnima, nemoćnima i bolesnima. U isto vreme, skulptura je bila zamišljena dosta drugačije u odnosu na skulpture širom Beograda (pa i cele Srbije), te je nazivana „prvim grupnim vajarskim radom u našoj zemlji“.

Taj zadatak je bio poveren slovenačkom vajaru Lojze Dolinaru. Bila je to prilično impozantna „kruna“, budući je visina skulpture iznosila 3,7 metara. Krajem januara 1939. godine, najzad je osvanula i na vrhu pročelja palate.

„Sima Igumanov sa siročićima“ je od tada svesrdno bdeo nad Terazijama. Interesantno je da je na skulpturi bio prikazan i Simin prerano preminuli sin Manojlo, mada je ta nesrećna porodična okolnost samo učvrstila njegovu volju da brine o mladima – simbolično je „usvojio svu južnosrbijansku omladinu“ i starao se da joj obezbedi šansu za obrazovanje. Tome je, uostalom, bila namenjena i Simina zadužbina – tačnije, sve dok joj ta namena nije „uskraćena“.

Povod za to je bio Drugi svetski rat, jer je malo šta u tim okolnostima moglo da funkcioniše normalno. Dolazak nove vlasti je nakon završetka rata doneo i neka nova pravila: Palata Igumanov je nacionalizovana, pa je i njena zadužbinarska delatnost stavljena na pauzu.

Međutim, uskoro je „prelomilo“ i na samoj palati, i to na „kruni“ na vrhu pročelja. Godine 1950., odlučeno je da se „Sima Igumanov sa siročićima“ – ukloni. Razlozi za to su ostali „nepoznati“, ali je i tome po svoj prilici kumovala posleratna ideologija. Na sve to, skidači skulpture nisu marili da li će ona ostati u komadu. Uklanjanje je, prema svedočenjima, sprovedeno „u sred bela dana“, a skulptura je zaradila i udarce čekićem.

Mnogi njeni delovi su nepovratno uništeni, dok su drugi „samo“ oštećeni. Ono što je od nje ostalo, neko se, ipak, dosetio da skloni na sigurno – u zgradu Patrijaršijskog dvora.

Delovi nekadašnje skulpture su tako osuđeni da čame podalje od očiju Beograđana. Ipak, sama Palata Igumanov ponovo je u jednom trenutku postala tema diskusije, pre svega, u stručnoj javnosti. Godine 1977., zasluženo joj je dodeljen status kulturnog dobra.

Uprkos tome, nije se još razmišljalo o tome da joj se vrati i druga, bronzana kruna. Štaviše, uveliko se već bilo i zaboravilo na to da su delovi srušene skupture i dalje u zgradi Patrijaršije, sve do 1991. godine – Palata Igumanov je tada vraćena Srpskoj pravoslavnoj crkvi, te je Zadužbina najzad obnovljena. Od tada je ponovo stipendirala studente i đake poreklom sa Kosova i Metohije, a novac je odlazio i na održavanje Prizrenske bogoslovije.

To je, uostalom, bila i jedna od zamisli osnivača Zadužbine. A dok je njoj koliko-toliko vraćena prvobitna namena, nabasalo se na još jedno otkriće. U zgradi Prizrenske bogoslovije su pronađeni kalupi u gipsu, na osnovu kojih je izvajana skulptura na Palati na Terazijama.

Kalup se, zapravo, tamo nalazio od samog početka – dakle, više od 50 godina. Njegov pronalazak je začeo ideju da se bronzana skulptura obnovi, te da u budućnosti ponovo zauzme mesto na vrhu pročelja palate.

Takav zadatak je, doduše, bilo lakše zamisliti nego sprovesti u delo. Originalna skulpura je bila rasparčana na tridesetak delova, neki od njih su i nedostajali, te je valjalo najpre uraditi „preliminarnu“ rekonstrukciju. Za to je, pak, trebalo prikupiti verodostojne fotografije, budući da su nedostajale i originalne skice koje je sačinio Lojze Dolinar.

Ne čudi stoga i što je skulptura završena tek 2021. godine – 30 godina nakon što je Palata Igumanov vraćena SPC. A 22. aprila iste godine, „Sava Igumanov sa siročićima“ ponovo se „popeo“ na vrh svoje palate, odakle ponovo, nakon 7 decenija, bdi nad Terazijama.