Dok se većina mahom seća poslednjeg talasa doseljavanja, prvi se dogodio još početkom 18. veka. Povlačeći se sa juga pred hegemonijom Otomanske države, Srbi su se na čelu sa Arsenijem Čarnojevićem zaustavljali u Beogradu i okolini. Par desetina kilometara severnije, nastalo je, najverovatnije oko 1725. godine, naselje po imenu Batajnica.

Ni ovde tih godina nije bilo mira – Austrija se sukobljavala i sa Turcima, i sa Bavarima, i sa Prusima i Francuzima. Bitke su severno od Save zahvatile i batajnička polja, a nagađa se da su upravo ratne okolnosti dale ime novonastalom seocetu. „Batajnica“, naime, potiče od francuske reči la bataille, koja se čita kao „bataj“ a prevodi kao „bitka“.

U međuvremenu su se izrodile još dve teorije o nazivu. Prva sugeriše da je Batajnica nastala još u 16. veku, kada ju je osnovao mađarski grof Bataj. Po drugoj, selo je isprva prozvano Blatajnica, budući da se nalazilo među močvarama i kaljavim dunavskim obalama. U međuvremenu, slovo „l“ je iščezlo iz izgovora zbog glasovne promene. Pošto se istorija ipak drži zvaničnijih argumenata, najverovatnije je da je poreklo imena francusko. A 

osim „dešifrovanja“ imena, neki su se istoričari pozabavili i mnogo starijim tragovima. Oni su, pak, izrodili dokaze o tome da je Batajnica bila naselje još u broznanom dobu.

Istorija duža od Batajničkog druma

Takozvana Velika humka u Batajnici, koja deli selo od susednih Busija, jedan je od najosobenijih lokaliteta u okolini Beograda. Arheolozi su je iskopavali ’50-tih godina prošlog veka, otkrivši da je reč o grobnici iz antičkog doba. U pitanju je, zapravo, kurgan – nadgrobni spomenik nalik omanjem zemljanom brežuljku, u kome se moglo nalaziti nekoliko starih grobova.

Ispostavilo se da je kurgan nadomak Batajnice i jedini koji se nalazi u neposrednoj blizini glavnog grada. Međutim, Velikoj humci su presudili najpre seoski ratari, jer je plodna zemlja na ovom mestu decenijama nakon toga obrađivana. Potom je i urbanizacija ostavila oranice pod temeljima kuća, te od batajničkih kurgana gotovo ništa nije ostalo.

Selo je pritom svoje prve ulice i raskrsnice dobilo pred kraj 19. veka – u to vreme se ukida Vojna krajina, gde su upade na austrougarsku teritoriju branili ovdašnji graničari. Po njihovom povratku u Batajnicu, zadruga koja je tada osnovana uvela je novo pravilo: zajednički rad svih meštana. Otuda je Batajnica još tada bila lepo uređena, a interesantno je da je imala i jednu od najstarijih škola – osnovana je još 1708. godine, a u njenim klupama su isprva sedela samo muška deca.

Između tesnih ulica i neostvarenih želja

Nakon još jednog talasa doseljavanja – ovoga puta, bivših vojnika iz Velikog rata – u najvećem srpskom selu je 1936. godine već postojao asfaltni put. Tako je Batajnica postala i jedna od stanica na međunarodnom putu London-Carigrad. Ipak, otkako se naprasno proširilo, raskršće između Šumadije, Srema i Banata je postalo tesno i za sve veći broj četvorotočkaša.

Nakon podužeg čekanja, Batajnica je ove godine najzad dobila i obnovljenu Batajničku petlju. Dok se i žitelji i putnici nadaju dugo iščekivanom rasterećenju, munjeviti porast stanovnika nastavio je da uzima danak. A otkako je dostigla širinu od 17 kilometara, Batajnica je prozvana i velikim, divljim selom. U međuvremenu, spisak neostvarenih želja Batajničana još uvek je podugačak – od doma kulture, bioskopa i pošte, do bolnice, sportskih centara i uređenih parkova.