U vreme kad nije bilo supermarketa, reklama za mnoge napitke, punih frižidera sokova različitih proizvođača, kupovala su se pića o kojima danas samo znamo iz nostalgičnih priča starijih sugrađana. Tada nisu postojali aparati koji bi mućkali i hladili pića – sve se radilo u poslastičarnici, a recept je bio dobro čuvan. Na novom tržištu za njih nema mesta i ona samo predstavljaju delić davno izgubljenog vremena i države koja više ne postoji. Omiljena pića starih Beograđana bili su boza, klaker i kabeza i ona se danas gotovo da ne mogu da kupe ni u jednoj poslastičarnici u prestonici.

Foto: Instagram OldBGD - Ulični prodavci boze su nekada bili svakodnevni prizor, ali su ih gradske vlasti posle Prvog svetskog rata polako "poroterivale" sa ulica iz higijenskih razloga, pa su svoje novo utočište našli, u kako se to nekada zavalo, orijentalskim poslastičarnicama

Boza – glavi sastojak dečjeg špricera

Ovo piće se spominje u istorijskim tekstovima još od 900. godine, a prvi put je napravljena u turskom delu centralne Azije. Njeno zlatno vreme bilo je u vreme Otomanske imperije, a ljubav prema ovom osvežavajućem napitku traje do danas. Ako se pomeša sa sokom od jabuke, dobija se dečiji špricer koji je bio omiljeno piće malih Beograđana i koje su pili velikim, halapljivim gutljajima.

Boza se i danas može kupiti u nekoliko marketa u prestonici, mada njeni ljubitelji najviše vole da je gustiraju iz ruku starih majstora. Služi se uz krempite, šampite, baklave, tulumbe, ili princes krofne, što je, za današnje pojmove o zdravoj ishrani – idealan način da unesete ogromnu količinu šećera u sebe.

Iako je boza je veoma jeftino piće, za nju je trebalo izdvojiti dosta vremena i truda. Dobra boza morala je da odstoji najmanje jednu noć. Pola kilograma kukuruznog brašna stavi se u pet litara mlake vode i ostavi da odstoji desetak sati ili celu noć. Lonac sa brašnom i vodom stavi se na laganu vatru i krčka tri sata, a potom se skloni sa šporeta da se ohladi. U međuvremenu se rastopi 20 grama kvasca u mlakoj vodi, a onda doda u prokuvano i ohlađeno kukuruzno brašno. Za kraj, boza se dobro promeša i ostavi da stoji još desetak sati. Posle toga se procedi kroz gustu gazu i zasladi sa šećerom po ukusu. Napitak se potom sipa u flaše, koje se nisu zatvarale, jer zbog vrenja kvasca boce su mogle da "eksplodiraju".

Klaker – prethodnik koka kole

Klaker je prvi prethodnik najpopularnijeg gaziranog pića na svetu koka kole koje su pravile sodadžije. Ovo bezalkoholno, bistro, osvežavajuće piće se kupovalo u sodarama i poslastičarnicama. Pravi se od vode i šećera, a dodatak koji mu se dodaje boji ga u crvenu, lila ili braon boju. Osim boje, dodaje se i ukus koji bi trebalo da podseća na jagodu, višnju ili neko drugo voće. Do šezdesetih godina dvadesetog veka, bio je jedno od retkih osvežavajućih pića koja su se mogla kupiti. Tradicionalno se prodavao u staklenim flašama od 2 decilitra sa porcelanskim poklopcem sa gumom radi dihtovanja i sa žičanim držačem (neke boce su u sebi imale i stakleni kliker, pa otud i naziv) ili iz velike vangle napunjene ledom.

Foto: Vreme, 1931. - Oglas za aparaturu za soda pića iz tridesetih godina 

Kabeza – osveženje na vašarima

Naziv starog srpskog pića kabeza ili kabezo potiče od turske reči koja znači sok. Ranije je bilo jako popularno osveženje i to naročito na vašarima. Autentična kabeza proizvodila se samo u malim sodadžijskim radnjama, koje su sada potpuno nestale, ali ste je mogli kupiti i u poslastičarnici, da njome zalijete dobar slatkiš i učinite ugođaj potpunim. Baš kao i klaker, kabeza se pravila od soda-vode i šećernog sirupa. Gazirana voda daje penušavost i poboljšava osvežavajuću moć, a šećerni sirup daje karakterističan ukus, miris i boju koji se ne zaboravljaju tako lako.

Vremena su se promenila i danas ne možemo da zamislimo prodavnicu bez sokova. Ipak, neke stvari su neopravdano nestale i pale u zaborav. Bilo bi lepo imati poslastičarnicu u kojoj bi se služili boza, klaker i kabeza, kako bismo i mi mogli da okusimo ukus detinjstva naših baka i deka, samim tim i neka druga, prošla vremena.