Dolaskom kovida 19? Ne! Bilo je to pre pola veka! Možda sa ove istorijske distance izgleda pomalo „neozbiljno“ nazivati to pionirskim koracima u modernom obrazovanju, ali tih sedamdesetih godina „lomila se koplja“ kako će novotarija u reformi školstva uticati i na učenike i na nastavnike. Zajedničko svima je bilo da se moraju pratiti svetska dostignuća u osavremenjavanju obrazovanja.

U poslednje dve godine svaka informativna emisija, ne samo kod nas, već u svetu, započinje informacijom o kovidu 19. Korona je, prvo bez najave “zaustavila planetu”, pa prisilila sve nas da promenimo način života i rada za 360 stepeni. Svojevrstan životni “salto mortale” u radu, sportu, učenju. Počeli smo da živimo i radimo “na daljinu”. Planeta se prilagodila, koliko je to moguće, uz stalno pitanje – kako dalje?

Vanredne mere, policijski čas, vojska i policija na ulicama, maske preko lica, zabrana okupljanja, vakcinacija ... Kažu da je školstvo oblast koja trpi najviše, najugroženija. Već dve godine se polemiše da li će đaci biti u klupama, ili će učiti na daljinu, ili će se primenjavitai kombinovana nastava. Neposredno, kombinovano ili onlajn su modeli po kojima đaci prisustvuju, ili bolje reći ne prisustvuju nastavi. A da li ste znali da su prvi koraci onlajn nastave učinjeni u Beogradu pre pola veka? Beše to u osnovnoj školi “Prva proleterska brigada” na Dorćolu.

Interni televizijski školski sistem

U klupama jedne od većih osnovnih škola, ne samo u Beogradu, je te 1971. godine sedelo 1300 učenika. Izbor je upravo pao na Prvu proletersku za inovativan i hrabar potez školstva tih godina. Savremenici su ga odmah nazvali – revolucionarnim. Jer uvođenje internog televizijskog programa u redovnu nastavu, bila je novost za tadašnje jugoslovensko školstvo i u isto vreme praćenje svetskih obrazovnih tokova. Tako su “oči” prosvetara, roditelja i učenika cele zemlje bile usmerene na beogradska dešavanja u OŠ “Prva proleterska brigada”. Ambiciozan projekat koji je trebalo da obezbedi “da učenici slikom, zvucima i elektrosignalima svestranije doživljavaju postavljene probleme i zadatke”. Ova nastavno-obrazovna novina na prostorima bivše države omogućila je uvođenje naučnog filma u nastavni proces i racionalizaciju školskog programa, odnosno “kinofikaciju” nastave. Definisali su uvođenje novine u obrazovni sistem tog vremena. U praksi je to izgledalo tako da je svaki učenik iz svoje klupe bio direktno povezan sa nastavnikom za katedrom, koji im je mogao zadavati ili pojedinačne ili zadatke za sve odjednom. Tadašnji direktor škole Branko Cvetić obrazlagao je novinarima da će uspostavljanjem komunkacije između učenika i nastavnika pomoću zvuka, signala i električnih impulsa predstavljati uvođenje nauke u nastavni proces.

Ambiciozno i sa problemima

Uvođenje novine pratile su i poteškoće u ovoj reformi obrazovanja. Tri problema iskristalisali su se odmah s početka: udžbenici, edukovano nastavno osoblje, ali i učenici osposobljeni da uspešno rukuju novom tehnologijom. Do početka školske godine postavljeno je 20 monitora, a zatražena je i stručna pomoć TV Beograda. Kao pomoć nastavnom osoblju planirana je obuka kroz seminare i stručna predavanja. Bilo je i pitanja koja je uloga nastavnog kadra u novom sistemu nastave, na šta je direktor Cvetić odgovarao da njihova uloga ostaje nezamenjiva i da on u stvari postaje kreator moderne nastave. “Menja se forma, ali ne i sadržina njegovog rada”, govorio je direktor Branko Cvetić. Takođe, vodila se pažnja i o uzrastu učenika u kome se uvodi kinofikacija nastave. Tako je rukovodstvo škole odlučilo da se monitori ne uključuju u klupama nižih razreda, jer ni kod nas ali ni u svetu se tada nije znalo kako televizija utiče na razvoj i psihu dece do deset godina. Danas je to i te kako poznato – i oni najmlađi se ne odvajaju od kompjutera i pametnih telefona. Elem, oformljeno je 13 kabineta, koliko je i bilo predmeta. Nastavnici su se počeli obučavati po formiranju internog studija, a bila je i ideja da se otvori TV studio sa mogućnošću uključenja u program Televizije Beograd. Zbog tehničkih poteškoća, od inicijative se odustalo, jer sistem kupljen u Engleskoj nije bio analogan tadašnjoj TV mreži. Računica je pokazala da je celokupni sistem televizijskog školskog studija koštao 100 000 tadašnjih dinara. U finansiranju su učestvovali Pedagoški zavod i sama škola, dok je većinu sredstava obezbedila opština Stari grad. Pokrenuta je inicijativa da se projekat raširi po drugim osnovnim i srednjim školama. Pošto reforma nije bila baš jeftina, očekivala se i finansijska pomoć Međunarodne banke, Fonda za razvoj UN i nekoliko fondacija koje u svom portofiliju imaju obrazovanje kao cilj rada i delovanja. Inače, ideja o uvođenju TV nastave potekla je od Pedagoškog zavoda, koji je procenio da se ne sme gubiti korak sa tehnološkom revolucijom, zaostajati u načinu obrazovanja, jer je televizijska nastava već uveliko postojala u svetu.

Od OŠ “Prva proleterska brigada”, preko OŠ “Stari grad” do Sportske gimnazije

Pre 60 godina, kao osmoletka, otvorena je Osnovna škola “Prva proleterska brigada”. Nedugo po otvaranju postala je jedna od najvećih u gradu sa 1300. učenika. I prednjačila je u mnogočemu: od uvođenja elektronskih kabineta za učenje stranih jezika, biblioteke sa velikim brojem naslova, produženim boravkom učenika, pa do prve obrazovne ustanove u kojoj je uveden interni televizijski školski sistem. Neka nova vremena, Dorćol koji se menja, struktura stanovništva opštine, dovela su do drastičnog pada broja učenika, pa je posle 56 godina rada, preimenovana u OŠ „Stari grad“, prestala sa radom. Od 2017. godine je to Sportska gimnazija.