Postoji parola koja veli da onaj ko nije bio u „Kolarcu“ nije bio ni u Beogradu. Pod njegovim krovom se sastajalo kao po ugovorenoj tradiciji, toliko da se tokom decenija saživela sa svime što Beograd jeste – ponajviše kao ogledalo izvorne ćudi prestonice.

Nije to ni jedina kafana koja je zadržala tu ulogu. I one su se vremenom prilagođavale pulsu prestonice, ali jedna je među njima na svoj način protestovala u ime toga da zadrži ponešto od svoje izvornosti. Starinski šmek, svojstven prestonicama poput Budimpešte, Pariza ili Praga, pokušao je da zadrži upravo „Kolarac“.

Kafanski balovi za odabranu elitu

Kada je prvi put gostima otvorila vrata, nije u ovu kafanu mogao ući bilo ko. U jednoj vremešnoj zgradi sagrađenoj 1858. sastajala se isključivo beogradska elita.

Adresa joj beše Makedonska ulica – prva koja je, možda i sticajem broja kafana u njoj, dobila presvlaku od asfalta. Na samom početku ulice svoj kompleks zgrada imao je Ilija Milosavljević. Ogrnut u klasicističkom stilu gledao je ka današnjem Trgu republike, a trgovac rodom iz Kolara rešio je da u njemu otvori otmenu mehanu.

Pošto je zgrada imala prizemlje i sprat, tako su se i gosti skupljali pod dva krova – dovoljno da u to vreme, poslednjih decenija 19. veka, u njoj bude mesta za svečane balove. Pred tadašnjim Pozorišnim trgom (a tako i u kafani koja je ponela nadimak trgovca Milosavljevića) sastajali su se političari, državni činovnici i oficiri.

Otuda se za „Kolarac“ govorilo da je jedno od najboljih mesta u gradu. U velikoj sali su na zidovima stajale slike heroja iz Prvog i Drugog srpskog ustanka, a politika će se sticajem okolnosti ovde useliti i s početka 20. veka.

Kulturno uzdizanje pod kafanskim krovom

„Kolarac“ se tih godina i sam nalazio u društvu otmenih kafana. Okolne zgrade na sprat ličile su jedna na drugu po klasicističkim fasadama, a gosti su usput svraćali u „Krstićevu kafanu“, „Građansku kasinu“ i „Zlatni krst“, gde je Beograd 1896. godine ispratio prvu javnu bioskopsku predstavu.

Za njima nije zaostajao ni „Kolarac“. U istoj sali gde su plesali oficiri i činovnici gostovao je teatar „Orfeum“, a vodio ga je glumac, reditelj, scenograf, pripovedač i karikaturista Brana Cvetković. Teatar su potom zamenile filmske projekcije – doduše, u to vreme ni nalik današnjim. Kako ovo nije bila „prava“ bioskopska sala, gledaoci su predstave pratili iz udobnosti svojih stolova, naručujući hranu i piće koje bi konobari donosili šunjajući se između stolova.

Inače, nije se na ovoj adresi pominjao samo „Kolarac“. U istu zgradu su se kasnije uselili pivnica i hotel, a s početka 20. veka i prva pošta u Beogradu. Dok je slovilo za jedno od najreprezentativnijih zdanja, u njemu su na prelazu vekova kuljale i buduće drame. Tako se za najbolju gradsku kafanu govorilo da je u njoj skovana i zavera uoči Majskog prevrata.

Nastaviće se...