U Srbiji, a vrlo verovatno i šire, ne postoji grad u kojem je toliko izražen lokalni patriotizam kao što je to slučaj u Zemunu. Ako nekog od žitelja ove beogradske opštine upitate gde živi, nećete čuti "U Beogradu". Naprotiv, sa ponosom će odgovoriti: "U Zemunu".

Ako imate hrabrosti na pretek i "život vam nije mio" usudite se da im spomenete kako je to "samo" jedna od beogradskih opština. Bićete prinuđeni da slušate predavanje o tome kako je Zemun grad koji je silom prilika pripojen Beogradu i koji nikada nije, niti će biti njegov deo.

Foto: Milena Arsenić 

Ima jedan grad, pored je Beograd

Ukoliko se zaputite u lutanja prelepim zemunskim ulicama, gde, naročito u starom delu grada, svaki pedalj krije neki trenutak istorije, gotovo da ćete čuti glas koji će vam, pomalo iskarikiranim zemunskim žargonom šaputati o događajima "od vremena pa do sada".

Rođaci, sad ću da vam ispričam kako je to bilo. Znači, naš kraj je nastao baš, ono, davno, pre nove ere, i to nekih 3.000 godina pre. Tu živeli neki ljudi, fino im je, motaju se tu po Gardošu, prave lepe zemunice, najjače u kraju.

Onda dođu neke batice Kelti i izdominiraju u lokalu. Kraju daju ime Taurunum i tu bleje do prvog veka kada ove švabe rimljani skontaju da je Munze baš, ono, vrh kraj i napiče bata Kelte. Premda ti Romani nisu bili blesavi, totalno su se primili i počeli da valjaju neku robu, uleće keš, gradi se, pravi se, ima se – može se. Ne znam kako, ali je došlo do velikog fajta između Turčina, koji su hteli da izdominiraju Evropom, i Hrišćana. I Turci ti napadnu na tu jedan grad pored – Beograd.

Pazi sad šta je bilo. Tu kod restorana "Šaran", Turci povezali svoje brodove, sve jedan uz drugi, ne može igla da prođe. Tuku po Beogradu, ono, zvekete, topovi, puške, bazuke, zolje…

I jedan lik, Janko Hunjadi, ono, totalno najjači lik, utrči iz Zemuna sa svojom ekipom i razvali im sve te brodove. Opušteno, jednom rukom čupka brke, drugom razbija sve oko sebe. Kad je izdominirao Turke, vrati se na gajbu, koja je bila gde je sad kula Gardoš, da iskulira. Po tom batici se sada kula zove Sibinjanin Janka (iako je izgrađena 450 godina kasnije).

U 18. i 19. veku ovo ti je, rođače, mnogo jak kraj. Tamo Istok, ‘vamo Zapad, dva carstva, sveta i dve religije. A mi između! Valjamo robu sve do Engleske. Tad su ti ovde svi parlali po sedam jezika i to srpski, nemački, turski, grčki, hebrejski, francuski i ruski. Rođaci, apsolutna dominacija u svakom smislu.

Grafika: Digitalna Narodna biblioteka Srbije / Jakob Alt, Adolf Kunike - Pogled iz Zemuna na Beograd

Spojimo se sad

Iako su Beograd i Zemun geografski veoma blizu, razdvajale su ih neke, gotovo nepremostive barijere.

Za početak tu je fizička prepreka - Dunav, širok, brz i nepredvidiv. Reka koja drži razdvojene kulture istoka i zapada, Islam i Hrišćanstvo.

I pored svega, ljudi su oduvek nastojali da savladaju sve prepreke koje ih koče u napretku i, nadasve, trgovini i osvajanju. Tako su ova dva grada tokom istorije, bila povezana pontonskim mostovima, preko druge prepreke – reke Save, koji su se nalazili na mestu gde se danas pruža Brankov most. Nažalost, nisu bili baš kvalitetni te bi trajali jednu do dve godine posle čega bi morao da se pravi sledeći. I tako pet puta.

Pored trošnosti, postojao je i problem praktične prirode, a to je ometanje plovnog saobraćaja. Kada bi prolazile velike ili važne lađe, ovi mostovi bili bi rastavljeni, pa ponovo spajani.

Međutim, i kada bi prešli ovaj most, na mestu današnjeg Novog Beograda, putnike je čekala močvara, puna bara i živog peska. Kako bi ovaj problem bio prevaziđen, izgrađena je jedna vrlo čudnovata građevina – Most na palisadama.

Zašiljena debla bila su pobodena duboko u močvarno tle kako bi se osigurala stabilnost cele konstrukcije. Zatim bi preko stubova bio poređan daščani put. Onaj ko je želeo da pređe iz grada u grad morao je da ima mnogo hrabrosti, veliku potrebu i bude svestan da ga jedan pogrešan korak može zauvek ostaviti zaglavljenog u živom blatu, na nemilosti hordama komaraca koji su vladali ovom močvarom.

Nije baš provod kojem se čovek raduje.

Foto: Wikipedia - Most Kralja Aleksandra

Alo, Zemun

Prvo i zvanično pripajanje Zemuna Beogradu desilo se 1. avgusta 1934. godine. Amandmanima na Zakon o ataru Opštine Beograd ovo pripajanje je i zakonski regulisano. Sve ovo je omogućeno izgradnjom Mosta kralja Aleksandra na koji se dalje nastavljao makadamski put čiji deo se i danas nalazi iznad studentskog grada. Baš onamo kada se krene ka bolnici Bežanijska kosa.

Godine 1935. uz ovaj drum postavlja se i tramvajska pruga. Linija broj 14 spaja Beograd i Zemun i čini najbrži vid transporta između ova dva grada.

Spajanje dva grada značilo je da se svi vidovi komunikacije moraju pojačati pa i ona "preko žice".

Te 1936. u je u novinama izašlo saopštenje da, od sada, beogradski pretplatnici na broju 4-11 mogu dobiti centralu Zemun. Zatim sledi niz, za današnje pojmove vrlo konplikovanih, objašnjenja kako se pravilno telefonira i ko šta kome kaže posle "halo".

Međutim, ova zajednica dva grada nije dugo trajala jer ubrzo počinje drugi svetski rat. Dana 12. aprila 1941. godine Zemun biva okupiran i postaje deo Nezavisne države Hrvatske.

Grafika: "Vreme", 1937. - Automatska centrala, za pozive bez čekanja između Beograda i Zemuna, uvedena je 1938. godine

Tugedr forevr

U svakom dobrom filmu, nakon svih peripetija, teškoća, ratova i zapetljancija, dvoje moraju završiti kao jedno. Tako je i sa ova dva grada. Nakon dugih i mučnih godina, Drugi svetski rat se završava i 22. oktobra 1945. Beograd biva oslobođen, a dva dana nakon toga, Crvena armija i partizani grad sa druge strane reke otimaju od okupatora. Zemun, po drugi put, postaje deo Beograda.

Ipak, tek izgradnjom Novog Beograda ovi gradovi su se i fizički spojili, a za granicu je uzet deo kod hotela Jugoslavija.

Iako ima Zemunaca koji pomalo mrko gledaju na ovo jedinstvo, ovaj divni gradić na obali Dunava postao je neodvojivi deo Beograda.

Ili je Beograd tek periferija Zemuna?

Da li ste znali?

Infrastruktura Zemuna je jaka koliko i lokalni patriotizam, pa je stanovnicima sve dostupno –  od pošta, pijaca, radnji, pa do pozorišta i šetališta. Većina Zemunaca retko napušta svoj voljeni grad, a u Beograd se odlazi samo "baš kad se mora".