Francuski književnik, pesnik, političar, diplomata koji je u prvoj polovini 19. veka bio oduševljen srpskim narodom. Gotovo vek pre, najavio je ujedinjenje Južnih Slovena. Putujući Srbijom ostao je šokiran i u isto vreme zadivljen niškom Ćele-kulom, poručivši da spomenik treba čuvati kako bi buduće generacije naučile vrednost nezavisnosti naroda i koju su cenu Srbi platili za nju.

Alfonso de Lamartin posetio je Srbiju 1833. godine. Susret ovog pisca, pesnika, diplomate, političara i na kraju krajeva i romantičara, promenio je stav Francuske, do tada naklonjene Otomanskom carstvu, i borbe Srba za slobodu. I uopšte, život naroda na Balkanu pod turskom vlašću. Lamartin je i kao pisac i kao političar bio uvažavan u domovini, pa je njegovo prozno delo, putopis “Put na Istok”, u kome opisuje i svoje utiske o Srbiji, umnogome je promenilo stav Francuske prema Otomanskoj imperiji. Francuska javnost je po prvi put upoznala Srbe i turski zulum na Balkanu. Sa Lamartinom je počela epoha izgradnje “mostova srpsko-francuskog prijateljstva”.

Sve je video “svojim očima”

Prošao je Srbiju uzduž i popreko. Bio je gost kod običnih seljaka koji su pred njega iznosili sve što su imali, a to je bilo izuzetno skromno, al “od srca”. Razgovarao sa kneževima i ratnicima, ljudima koji su se međusobno razlikovali, kako je govorio, samo po “raskoši oružja” kojim su se borili protiv zuluma. “To su gorštaci sa urođenim manirima, pastiri koji žive za slobodu i žene koje su lepe kao dame iz švajcarskih kantona”- pisao je ovaj diplomata i književnik u svom delu “Put na Istok”. I u borbi tih, kako ih naziva “gorštaka”, Lamartin se sudario sa tadašnjom srpskom realnošću. Na povratku iz Carigrada, beše već vreli junski dan 1833. godine, poželeo je da se odmori u hladu kule nadomak Niša. Tu počinje njegov susret sa stvarnošću jednog malog balkanskog naroda koga je opisao u “Putu na Istok”.

U delu knjige “Spisi o Srbima” piše: ”Tek što sam seo, kad podigavši oči na spomenik u čijem sam hladu bio, videh da su njegovi zidovi za koje mi se učinilo da su od mramora ili belog kamena načinjeni od pravilnih slojeva ljudskih lobanja. Te lobanje i ta čovečija lica oguljena i pobelela od kiše i sunca; može biti petnaest do dvadeset hiljada oblepljena sa malo maltera, obrazovala su potpuno slavoluk koji me je zaklanjao od sunca; na nekima je još zaostala kosa i lepršaše na vratu kao lišaj ili mahovina, jak i svež povetarac duvao je s planina i prodirući u mnogobrojne šupljine glava, lica i lobanja, izazivao u njima žalostivo i tužno zviždanje”.

Kako je nastao, kako ga je nazvao “divljački spomenik” razjasnili su mu Turci koji su dojahali da ga otprate do Niša. Ispričali su mu priču o bici iz Prvog srpskog ustanka na Čegru. Boj se odigrao 31. maja 1809. godine, kada je vojvoda Sinđelić u vazduh digao i ustanike i Turke koji su napadali. Na Čegru je poginulo oko tri hiljade ustanika i duplo više Turaka. Savremenici su zabeležili da je posle bitke “surovi Huršid paša je davao za svaku srpsku glavu po 25 groša, da bi odranu kožu sa njih punio pamukom i slao u Carigrad kao dokaz svoje pobede. A Srbima i svim ostalim koji bi i samo pomislili da podižu bunu protiv velikog Otomanskog carstva, napravio je, kao pretnju, spomenik od lobanja 952 srpska vojnika”.

Šokiran turskim zločinom Alfons de Lamartin zapisuje: “Pozdravih okom i srcem ostatke ovih hrabrih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen – temeljac nezavisnosti njihove otadžbine”. Odlazeći sa Čegra uputio je Srbima i reči da čuvaju spomenik jer će “on njihovu decu učiti koliko vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im uz koju cenu su je njihovi očevi platili”. Sabirajući utiske o Srbima Francuz je napisao da je: ”Srpski narod imao ponosito srce koje se moglo rascepati, ali ne i saviti, kao što se ne može saviti ni srce hrasta u gori”.

Francuska i Evropa suočeni sa stvarnošću Balkana

Akademika Lamartina Francuska i Evropa su veoma uvažavali, pa su njegove reči imale veliki odjek širom kontinenta. Po prvi put je neko progovorio o patnjama i borbi srpskog naroda za slobodu. Nakon njegovih reči stav Francuske u odnosu na Otomansko carstvo se menja. Ništa više nije bilo isto. Srpsko-francusko prijateljstvo “betonirano” je tokom Prvog svetskog rata. Međutim, mnogi smatraju da je prve korake u uspostavljanju tih dobrih odnosa zapravo načinio Lamartin svojom putopisnom knjigom “Put na Istok” u kojoj je posebno mesto zauzeo odeljak “Spisi o Srbima”. Tako se glas o položaju balkanskih narod, posebno borbi Srba za slobodu širio Francuskom i Evropom. Tada izgovara i proročne reči da je neizbežno ujedinjenje balkanskih slovenskih naroda. Gotovo vek pre nego što se to i desilo. Njemu se sviđao i srpski jezik opisujući ga kao “skladnim, muzikalnim, ritmičnim”.

Alfons de Lamartin

Alfons de Lamartin rođen je oktobra 1790. godine u Makonu. Bio je književnik, pesnik, političar, diplomata, ministar spoljnih poslova i akademik. Svoj književni rad kombinuje sa politikom, što je najjasnije vidljivo i kroz pisanje o Srbima, njihovom položaju i borbi za slobodu. Putovao je dosta i svoja zapažanja beležio u putopisu. Vaspitan je u hrišćanskom duhu. Napisao je poemu “Jezero” kao autobiografiju, kao i Istoriju žirondinaca. Umro je u Parizu poslednjeg februarskog dana 1869. godine.

Lamartin prorok jugoslovenskog ujedinjenja

U znak zahvalnosti za sve što je učinio pronoseći Evropom glas o Srbima i patnjama pod Turskom imperijom, 1933. godine, u Beogradu se podiže spomenik Lamartinu. Povod je bila stogodišnjica njegovog boravaka u Srbiji  i objavljivanja knjige “Put na Istok” i poglavlja “Beleške o Srbiji”. Spomenik se nalazi u Karađorđevom parku na Vračaru, a nedaleko je i ulica koja nosi ime ovog znamenitog Francuza. Bistu Lamartinu je rad vajara iz Slovenije Lojzea Dolinara. Bista Alfonsa de Lamartina nosi natpis “Lamartinu proroku jugoslovenskog ujedinjenja”. I u zemunskom parku postoji spomenik ovom Francuzu.