Zamislite mališana koji ranom zorom naprti ranac na leđa, zaputi se ka školi, a u učionici ga dočeka – televizor. Za prosečne školarce koji su danas uveliko srasli sa svojim džepnim ekranima, televizori su, doduše, odavno pase. Osim ako su škole učili početkom davnih ’70-ih, kada bi novotarije poput časova „onlajn“ zazvučale kao naučna fantastika.

Ipak, naučna fantastika je među beogradske mališane zašla još pre pedesetak godina. Televizor u školskoj klupi, naročito u vreme kada ga još nije imala ni svaka kuća, bio je tih godina nešto poput najnovijeg vriska tehnologije. A ona je prvi put „zavrištala“ u jednoj dorćolskoj osnovnoj školi, kada su đaci i nastavnici posvedočili jednom revolucionarnom podvigu.

Prve lekcije sa slikom i tonom

Godine 1971., „Prva proleterska brigada“ bila je jedna od najvećih osmoletki u Beogradu. Prve đake je primila daleke 1961., a sada ih je imala čak 1.300. Školarci koji su u njoj grejali klupe pozdravili su se tog septembra sa prepisivanjem formula, „lovom“ na izdiktirane definicije i rešavanjem zadataka po sistemu postrojavanja pred tablom.

Umesto klasičnih lekcija iz fizike, mališani su dobili radna mesta umrežena sa katedrom, odakle je nastavnik zadavao zadatke uz pomoć TV ekrana.

Naime, ideja je bila da časovi, osim table i krede, dobiju sliku i zvuk. Na radnim mestima sa televizorima, zadaci bi se „slali“ električnim signalima. Đaci su sa nastavnicima komunicirali po novom sistemu, a po istom principu su se uključili i u ostale predmete.

U celoj školi je inače za 13 predmeta bilo isto toliko kabineta. Već u septembru je prvih 20 monitora dočekalo đake koji su pošli u novi razred, što je za školski sistem u tadašnjoj Jugoslaviji bio poveliki korak napred. Sama ideja, pak, nije bila toliko nova – postojala je svugde u svetu, a u Beograd ju je dovela inicijativa Pedagoškog zavoda.

Ideju je potom prihvatila i opština Stari Grad – trošak od tadašnjih 100 hiljada dinara podelili su, uz Opštinu, još i Pedagoški zavod i dorćolska osmoletka. Đaci su televizijske časove zapratili u svim učionicama, a u pomoć je pritekla i Televizija Beograd.

Naime, razmišljalo se o tome da se za čitav sistem otvori poseban televizijski studio. On bi se potom uključio u redovan program Televizije Beograd, a imao bi, osim monitora, i čitav TV sistem sa opremom. Ovakav poduhvat je, kako se pokazalo, ipak morao da pričeka, jer novi krikovi tehnologije nisu prošli bez pomalo „štucanja“.

Kako su knjige i sveske (umalo) otišle u istoriju

Shvativši da će od sada na časovima imati specijalne, elektronske asistente, poneki od nastavnika našao se pomalo zabrinut. Smatrao je da će ga školski televizor baciti u senku, što nijednom profesoru ne bi laskalo. Ipak, strahovi su bili neopravdani, jer bi nastavnicima i dalje ostao važan zadatak: da uz pomoć nove tehnologije kreiraju moderne časove.

Otuda su i oni za početak morali uzeti ulogu učenika. Na stručnim predavanjima i seminarima, i oni su učili da se sprijatelje sa modernim TV sistemom.

Tome je takođe pripomogla Televizija Beograd, a uskoro se inicijativa proširila i u drugim osnovnim i srednjim školama. Modernizacija je jedino zaobišla đake u nižim razredima – nije se, naime, ni u svetu ni kod nas mnogo znalo o tome kako bi televizija mogla uticati na razvoj mališana do 10 godina. A dok su se stariji školarci i učitelji navikavali na zvučne i slikovne lekcije, pokazaće se da im je rok trajanja bio kraći nego što se očekivalo.

Pre svega, svaka novotarija, pa i ova, tražila je pozamašnih novčanih ulaganja. Jugoslavija je računala na pomoć Međunarodne banke i inostranih fondacija, a za opremanje specijalnog televizijskog studija oprema je pazarena u Engleskoj.

Ceo sistem je potom uredno priključen na električnu mrežu. Uto je, međutim, nastao i prvi problem – na televizorima nije bilo ni slike ni tona. Stručnjaci su tada objasnili da je engleski sistem, spram ovdašnjeg koji radi do 10, radio od 20. do 30. kanala.

Otuda je i plan za otvaranje TV studija ubrzo pao u vodu. Revolucionaran podvig je zapeo i pre nego što se odomaćio, te se naposletku odustalo i od modernih televizijskih lekcija.

Što se dorćolske osmoletke tiče, ostala je upisana u prestoničku istoriju kao prva koja je načinila korak napred u savremenizaciji. Promenivši kasnije ime u „Stari Grad“, ispratila je i decenije modernizacije samog Dorćola. Pre nekoliko godina, pak, i nju je pretekla urbanizacija. Zvanično je ugašena 2017. godine – 56 godina nakon što su đaci u nju seli prvi put – a u njenoj zgradi se danas nalazi Sportska gimnazija Beograd.