Zamislite da postoji mesto na koje biste otišli svaki put kada vas rastuži kakva nemila vest o aktuelnim sukobima i razaranjima. Kada se osetite potpuno nemoćno, i zapitate se da li je zaista potrebno da živimo u svetu punom mržnje i netrpeljivosti prema drugima.

Mesto koje će vas podsetiti na to da ipak nije toliko teško s vremena na vreme načiniti makar i najmanji gest, gest koji kazuje da tolerancija i mir među ljudima i dalje postoje. Na primer, posaditi drvo koje će postati simbolom povezanosti svih naroda, i svedočiti o zalaganju za život u poštovanju i slozi.

Ukoliko ste iz Beograda ili okoline, jedno takvo mesto vam je gotovo na dohvat ruke. Jedna od najlepših prestoničkih oaza smeštena je nadomak samog gradskog jezgra, a već je sam njen naziv – Park prijateljstva – dovoljan da vas asocira na nešto lepo i pozitivno.

Isti osećaj imaćete i čim zakoračite veličanstvenom alejom platana u samom središtu parka Prijateljstva. Nije iznenađujuće da je baš ovo jedno od omiljenih šetališta Beograđana – naime, mnogi će se složiti da je Park prijateljstva idealno mesto da se na trenutak ponovo povežete sa prirodom. Ali zašto bi baš ova oaza trebalo da vas asocira na mir i slogu među ljudima?

 Foto: Wikipedia / Stevan Kragujević (po odobrenju kćerke Tanje Kragujević) - Holandska kraljica Julijana, Park prijateljsta, Novi Beograd 1972.

Odgovor ćete – osim u njenom imenu – naći u centralnom delu parka, upravo na mestu gde se dostojanstveno izdižu bujne krošnje platana. Osmotrite li bolje, pored svakog stabla uočićete pločicu sa imenom koje vam je možda odnekud i poznato. Recimo, Kraljica Elizabeta II od Engleske. Ili nekadašnji američki predsednici Ričard Nikson i Džimi Karter. Svako naznačeno ime, primetićete, pripada nekome od istaknutih stranih državnih zvaničnika, pa ćete tako prepoznati i Fidela Kastra, cara Hajla Selasija ili Indiru Gandi – a tu je i ime koje danas najčešće pominjemo sa nostalgijom: ime nekadašnjeg predsednika SFRJ Josipa Broza Tita.

Veličanstveni platani i zvučna imena, dakako, ne nalaze se ovde slučajno. Naime, priča o Parku prijateljstva počinje davne 1961. godine, kada je pokret Mladih gorana došao na ideju osnivanja spomen-parka koji bi predstavljao simbol borbe za mir i jednakost svih naroda sveta. Skupština grada Beograda povodom toga raspisala je konkurs za projektante iz cele tadašnje Jugoslavije, s tim da su veličina same lokacije, do tada neuobičajena konkurska materija – oblast hortikulture – kao i činjenica da bi park bio ušuškan među najznačajnijim državnim ustanovama (Palata Saveznog izvršnog veća, današnji Poslovni centar Ušće, Muzej savremene umetnosti i Hotel Jugoslavija) predstavljali popriličan izazov.

U ovom poduhvatu najbolje se snašao arhitekta Milan Pališaški, čije je idejno rešenje komisija ocenila kao „svečano, reprezentativno i sa naglašenom monumentalnošću“. Upravo zbog toga, projekat Pališaškog savršeno je isticao simboliku i memorijalni karakter Parka.

A dokaz tome je, pre svega, izgled centralnog dela poznatog kao Aleja mira. Ovde će vam pažnju privući statua cveta skupltorke Lidije Mišić, kao i obelisk visine 28 metara – odnosno, spomenik „Večna vatra“ podignut u znak sećanja na žrtve bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine. Sa obe strane spomenika pruža se i 180 metara duga aleja platana.

Ideja je bila da državnici zemalja koje su podržavale politiku miroljubive koegzistencije zasade istu biljku kao simbol uspostavljanja trajnog mira u svetu. Stoga je Platanus acerofilia, poznat po svojoj dugovečnosti, predstavljao idealan izbor. 7. septembra 1961., to je prvi učinio Josip Broz Tito, te je pomenuti datum ujedno označio i svečano otvaranje Parka. I sama dužina aleje ima svoju simboliku – ukupno 180 zemalja sveta podržalo je izgradnju Parka Prijateljstva. Pritom, sadnice platana nalaze se na udaljenosti od 8 metara, kako bi se njihove krošnje na određenoj visini spojile i formirale zeleni niz kao znak povezanosti svih naroda kroz zajedničku ideju.

Od trenutka svečanog otvaranja pa do zvaničnog raspada SFRJ, u Aleji je, u ime međunarodnog prijateljstva, zasađeno ukupno 194 stabla. Tradicija je nastavljena i nakon razaranja koja su obeležila poslednju dekadu XX veka na Balkanu. Iako su ratna dešavanja već odavno iza nas, to se, nažalost, ne bi moglo reći i za neke druge, nama udaljene kutke sveta. Stoga nam preostaje da najpre ličnim primerom pokažemo da su prijateljstvo, uzajamno poštovanje i život u slozi i miru zaista mogući – a predivne krošnje platana tu su da nas iznova podsete na to.