Tokom nepune decenije, privatni muzej Veljkovića čuvao je riznicu vrhunskog likovnog stvaralaštva. Sa prvim nagoveštajima rata, međutim, menja se i sudbina muzeja, a potom i kuće u Birčaninovoj i njenih stanara. Najpre su pojedina dela polako počela nestajati, i malo po malo, Muzeo više nije bio dom isključivo vrednim umetninama. Među novim stanarima bili su najpre Moše Pijade i Sreten Stojanović, koji su se doselili kada je muzej pretvoren u poslovni prostor. Neke od slika tada su skinute sa zidova i zaštićene, sve dok Opština Savski venac nije uzela prostor pod svoje i izdala ga preduzeću za izradu cipela i kože.

Već okrnjena kolekcija u narednih desetak godina nastavila se osipati. Činilo se da je svaki sledeći "ukućanin" našao u tome udela, dok je naposletku nisu dokrajčili tzv. zaštićeni podstanari – desetak porodica useljenih po nalogu komunističke vlasti. Kao da prećutno pustošenje Muzea nije bilo dovoljno, ista ta vlast odlučila je Veljkovićevima oduzeti i deo imanja. Kraj kuće je ubrzo nikla Ambasada Istočne Nemačke, a da nije bilo Zavoda za zaštitu spomenika, danas bi se na njenom mestu nalazila garaža nekadašnjeg ambasadora.

Foto: Markoshcp - Obnovljena dvorišna fasada kuće u kojoj se nekada nalazio prvi privatni muzej u Beogradu

Godine 1958., odlukom o nacionalizaciji objekta, Veljkovići i zvanično više nisu bili vlasnici svog doma. Jedina svetla tačka bila je ta što je kuća 9 godina kasnije proglašena spomenikom kulture. Šteta je, međutim, bila učinjena: ogroman broj umetnina netragom je nestao, bez mnogo izgleda da ikad bude vraćen vlasnicima.

Ono što jeste sačuvano, uprkos samovolji i nemaru neznanaca, bilo je parče parketa nalik na mozaik, u ono vreme veoma retkog i skupog. On se mogao naći u još svega 2 ili 3 prestoničke kuće, a 4 kvadratna metra spašena tragova opušaka i danas se nalaze u Muzeju primenjene umetnosti. Od originalnog pokućstva, pak, tu su paravani i lusteri iz Turske, te kabastiji delovi nameštaja koje (pod)stanari nisu uspeli odneti.

Istovremeno, Katarina i njen brat Bogdan činili su sve što je u njihovoj moći da makar pokušaju pronaći deo izgubljenog blaga. Međutim, jedino što su zaticali bila su zatvorena vrata i ćutanje. Nakon decenija neumorne potrage, od 120 umetnina Veljkovići su uspeli pronaći svega 20. Tek 4 slike su danas ponovo u njihovom vlasništvu.

Što se, pak, Mikelanđelovih skulptura tiče, i one su našle nove domove – doduše, daleko skromnije od onog u Birčaninovoj 21. U rđavim i neadekvatnim uslovima, odlivci se danas čuvaju na umetničkim akademijama na Dedinju i u Šumatovačkoj i Rajićevoj ulici.

Foto: Wikipedia/ Markoshcp - Dvorište u kome je zamalo izgrađena rezidencija ambasadora

Porodična istorija sačuvana od zaborava

Iako nisu uspeli pronaći svoju riznicu, potomci Veljkovića posvetili su se čuvanju zaostavštine koja je u svakom smislu obogatila umetnički život Beograda. Godine 2008., Katarina Veljković uvela je svoj dom u Asocijaciju evropskih istorijskih kuća, koja je, pak, deo udruženja Stare kuće Srbije pokrenutog od strane gđe Veljković i vlasnika još 4 preostale privatne istorijske kuće u Beogradu.

U međuvremenu, kuća je ponovo proglašena njihovim vlasništvom, mada se u njenom dvorištu, na mestu nekadašnje bašte, danas nalazi Nemački konzulat. I baš kao što su njeni deda i otac nekada otvarali vrata svim poštovaocima umetnosti, isto danas čine Katarina i njen brat. Kuća je za Beograđane otvorena od 2006., a uz saradnju sa Istorijskim arhivom grada, Katarina i danas povremeno organizuje ture obilaska.

Njeni motivi za to nisu mnogo drugačiji od onih koje su imali njen deda Stojan i deda-stric Vojislav. Pružiti priliku drugima da upoznaju deo istorije – uz zaostavštinu onih koji su u istoj i sami učestvovali – način je na koji su Veljkovići odabrali da svoj dom, od nekadašnje žrtve nehaja prema tradiciji, ponovo učine njenim čuvarem. I nije to samo njihova lična tradicija – reč je o zaostavštini koja pripada svima nama. Naslednici ove ugledne porodice i dalje su tu da je – po drugi put – sačuvaju od zaborava.

 

Prvi deo priče o Kući porodice Pavlović, potražite: Kuća porodice Veljkovića (1): Prvi privatni muzej u Beogradu i na Balkanu