Nekadašnji Mašin majdan, urezan u litice Topčiderskog senonskog spruda, danas izgleda sasvim drugačije. Umesto užurbanog brujanja radnika i zvuka mašinerije, krajem četrdesetih godina XX veka počela je izgradnja letnje pozornice koja je tokom narednih decenija ugostila mnoge muzičare, doživela prepuštanje zubu vremena, i u skorijim godinama, ponovnu obnovu.

Da nam živi, živi rad!

Kao i mnoge druge građevine izgrađene u prvim decenijama posle Drugog svetskog rata, i Letnja pozornica u Topčideru bila je deo sveobuhvatne akcije izgradnje kulturno-obrazovnih objekata i sadržaja kako bi se promovisao i učvrstio novi društveno-politički sistem. Beograd, kao prestonica, bio je na posebnom mestu u ovim planovima. Razrušen u ratu u kome su brojna stara zdanja i ostaci prošlosti ili oštećeni ili sravnjeni sa zemljom, bio je savršeno platno za ideje novih arhitekata i planera koji su stvarali novi grad u skladu sa vizijom vladajuće elite.

Kraljevina Jugoslavije bila je pretežno agrarna zemlja, sa velikim brojem nepismenih i stanovnika nižeg obrazovnog statusa, te je kroz ubrzanu urbanizaciju, dodatno obrazovanje i uvođenje kulture u sve sfere života nova vlast pokušala ovu situaciju da izmeni. Gotovo sva pozorišta, muzičke i baletske škole, domovi kulture, bioskopske sale i letnje pozornice, sportske sale koji i dalje postoje proizvod su tog vremena i udarničkog rada nekih ranijih generacija.

Tako je i nastao plan da se nekadašnji Mašin majdana u blizini Topčiderskog parka pretvori u letnju pozornicu koja bi bila samo jedan deo složene komplikovane slagalice Beograda. U duhu samopregalništva, pozornica je podignuta dobrovoljnim radom, a kamen za nju je obezbeđen iz ruševina Beograda.

Foto: Nikolina Radovanović

Zahtevni projekat Rajka Tatića

Smatra se da je povod za izgradnju Letnje pozornice bilo održavanje  Petog kongresa Komunističke Partije Jugoslavije, koji je planiran za jul 1948. godine.

Za idejno rešenje pozornice bio je zadužen arhitekta Rajko Tatić. Sklon mešanju stilova, od neoklasicizma i srpsko-vizantijskog stila do funkcionalizma posleratnog perioda, Tatić je na sebe preuzeo veliki zadatak da skučeni i neobičan prostor, urezan u samu liticu spruda prilagodi potrebama čitavog niza pozorišnih delatnosti potrebnih za izvođenje i operskih i dramskih dela. Pozornica je trebalo da bude dovoljno prostrana da se na njom može smestiti scenografija, simfonijski orkestar, te da se obezbedi dovoljno prostora za folklorne i baletske igre.

Izgradnja pozornice prema Tatićevom rešenju počela je u maju 1947. godine, a bilo je predviđeno da ima kapacitet od 2.000 mesta, pozornicu površine 800 kvadratnih metara. Uz nju se nalazio deo i čitav kompleks zgrada - restoran za publiku, hotel za gostujuće umetnike, terase za igru, te upravne zgrade. Tu se nalazile i biletarnice, nadstrešnice za sklanjanje publike u slučaju kiše, poslastičarnica, veštačko jezerce i igralište za decu.

Pozornica prilagođena prirodnom okruženju

Jedna od polaznih tačaka projekta bilo je očuvanje prirodnog okruženja, a ispostavilo se da je udubljenje u steni koje je izabrano za mesto za pozornicu posedovalo dobru akustiku. Pošto je pozornica sa tri strane bila okružena prirodnom stenom, izgrađen je čitav niz tunela i kula kako bi se obezbedilo funkcionisanje scene. Za smeštaj orkestra bilo je predviđeno udubljenje koje se nalazi ispod nivo scene i gledališta.

Samo gledalište izdignuto je iznad nivoa podnožja bivšeg majdana i do njega se dolazi preko dva stepeništa, koja su smeštena sa leve i desne strane pozornice. Galerije gledališta postavljene su tako da prate prirodni reljef scene i do njih se dolazilo posebnim stepeništem ispod njih je smeštena garderoba za glumce. Poseban tunel vodio je do dve kule koje su služile za smeštaj reflektora i prateće svetlosne opreme, kao i za izlazak na scenu. Iznad dela gledališta postavljena je i nadstrešnica, a tu se nalazila i projekciona sala.

Ispod pozornice nalaze se arkade u kojima je bilo predviđeno da bude smešten i bife, kao i pokretna kapija koja zatvara scenu i poseban sistem za zatvaranje gledališta u slučaju kiše, ali to nije realizovano. Tek u prethodnim decenijama se pristupilo uređenju restorana i prostora za zabavu ispred njega.

Foto: Nikolina Radovanović

Topčiderska letnja pozornica - od opere do ruine i nazad

Posle svog otvaranja 1947. godine, pozornica je neko vreme služila kao letnja pozornica  na kojoj su izvođene brojne operske predstave, neke od njih po prvi put izvedene na otvorenom u Beogradu. Tokom decenija prelazila je iz ruku u ruke raznih sekretarijata i vremenom gubila svoj sjaj. Zvanično je zatvorena već 1975. godine i prepuštena zubu vremena. Privatizacija i denacionalizacija, donele su novu nadu da će ponovo oživeti, što se i desilo pre nekoliko godina. Prostor arkada je prepušten restoranu, dok je scena donekle obnovljena i na njoj se povremeno održavaju kulturni događaji.