Na sceni i van scene, Mira Banjac uvek je plenila svojom harizmom, duhovitošću i pozitivnim pogledom na život koji nikoga nije mogao da ostavi ravnodušnim. Mnogi se slažu da je upravo ona jedna od najvećih, ako ne i najveća živa legenda nekada velike jugoslovenske scene. 

Rođena je u Erdeviku, 4. novembra 1929. godine. U naše živote je ušla sa male i velike pozorišne scene, filma i TV ekrana. Pripada prvoj generaciji glumaca koja je završila Pozorišnu školu u Novom Sadu. Posle prvobitnog angažmana u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, radila je i u pozorištima u Sremskoj Mitrovici i Banja Luci, da bi 1970. godine prešla u Beograd i postala član Ateljea 212.

Foto: Moj Novi Sad/Privatna arhiva Mire Banjac - Mala Mira prva s leva

Nije imala vremena da bude dete

Miru Banjac je uvek krasila upornost, istrajnost i stav da kroz život treba koračati uzdignute glave, ma koliko on udaraca zadavao. Ovo je po njenim rečima posledica činjenica da je odrastala u teškim godinama Drugog svetskog rata, a posebno je te godine obeležilo njeno neobično poreklo. Naime, njen otac je bio iseljenik koji se u mali grad na granici između Srbije i Hrvatske vratio iz Amerike dvadesetih godina, gde se oženio Mirinom majkom, iako nije znao srpski. Porodična sreća nije dugo trajla, jer se otac vratio u Ameriku kada je ona imala samo četiri godine, s obećanjem da će poslati njenoj mami papire za nju i malu Miru. Otac je ispunio obećanje, ali je porodica njene majke bili protiv toga da se odsele za Ameriku. U tim teškim vremenim, majka je morala da ode u Beograd kako bi pronašla posao, a mala Mira ostaje na čuvanju kod bake i tetke po ocu, gde joj život nije bio nimalo lak, često ispunjen trzavicama ove dve žene. 

Zanimljivo je da je za vreme rata započela svoju glumačku karijeru kao članica Kulturne ekipe Prve proleterske brigade, koja je bila smeštena u njenom rodnom Erdeviku. Zahvaljujući ovom angažmanu, prvi put je krenula na turneju od Novog Sada sve do Trsta i prvi put igrala na sceni pravog pozorišta, Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu. Posle završetka osnovnog školovanja, put je vodi u Novi Sad gde završava Pozorišnu školu. Kasnije se prisećala da se tada, a i kasnije, dvoumila oko izbora profesije - gluma ili novinarstvo. Na kraju je njen nemirni duh odabrao glumu. Tih godina udaje se za Andreju Jovanovića sa kojim dobija i svoje jedino dete, sina Branislava. Kada je Branislav imao pet godina, bračni par se razveo. Kako je rano ostala sama sa sinom, nije uvek mogla da bude tu kada mu je bila potrebna. Imala je sreću da joj je majka puno pomagala, tako da je uz njenu pomoć uspevala da pronađe ravnotežu između glume i porodice.

U narednim godinama posao je vodi iz Novog Sada u Beograd, gde će provesti naredne 22 godine, ispunjene velikim ličnim izazovima, ali i velikim profesionalnim uspesima na sceni Ateljea 212. Jedna od anegdota iz tog vremena kaže da je upravo zahvaljujući jednoj drugoj legendi Ateljea, Zoranu Radmiloviću, a zbog kašnjenja na avion dobila nadimak koji će je dugo pratiti - "Drug Banjac". Njihov neobični odnos ostao je zabeleženi i na snimku, sada već čuvene predstave "Radovan III" A bila je i boem, onaj pravi, koji je pre svega voleo druženje i okupljanje posle predstave ili probe u obližnjoj Srpskoj kafani. 

Glumačka ostvarenja i nagrade

Najčešće je glumila likove žena iz naroda, i to izuzetno uspešno, svakoj dodajući poseban pečat zahvaljujući svom velikom smislu za humor. Osim u pozorištu, gde je dobila niz priznanja, igrala je i u mnogim televizijskim dramama i serijama gde je ostvarila više uloga za pamćenje, posebno u ostvarenjima Gorana Paskaljevića. Autorka je scenarija kratkometražnog filma "Laku noć Šnjuka". Dobitnica je brojnih nagrada, između ostalog dveju Sterijinih nagrada, Statuete Joakim Vujić, Oktobarske nagrade Novog Sada, zatim Oktobarske nagrade Beograda, Sedmojulske nagrade, tri Zlatne arene, Nagrade grada Zagreba za TV seriju "Marija". Upravo ova serija, u kojoj je igrala naslovnu ulogu Marije, žene koja je tokom Drugog svetskog rata zatočena u koncentracionom logoru, predstavila ju je u punom sjaju jugoslovenkoj javnosti. 

Dobila je i Zlatni lovorov vijenac za životno djelo u Sarajevo 1991. godine, i nagradu Dobričin prsten, kao najveće glumačko priznanje u Srbiji. Takođe, Mira je dobitnica nagrade Zlatna antena za sveukupan doprinos domaćoj TV produkciji i mnogih, mnogih drugih.

Biti iznad, znači spustiti se

Vratila se u Novi Sad nakon uspešne dugogodišnje karijere. Nikada se nije navikla na Beograd. U Novom Sadu, u intervjuim je uvek isticala da uživa u svakodnevnom laganom tempu života, uspešno koračajući ka devedesetoj godini. Iako zvanično u penziji, nastavila je da se bavi glumom i sa oduševljenjem je prihvatala nove uloge. Nikada se nije ponašala kao razmažena diva. Uvek je pokušavala da ostvari taj fini balans između kuće i porodice, a mentalnu i fizičku kondiciju održavala je čitanjem i šetnjama.  Nije dozvolila varljivoj slavi da je udalji od jednostavnog života i običnih stvari koje čine život i upravo u tome je njena veličina.  Često kaže da je slava odgovorna, obavezujuća privilegija i često je citirala misao jednog francuskog filozofa: "Biti jako iznad, znači spustiti se."

U jednom od brojnih intervjua, ova legendarna glumica istakla je da joj je starost dala ogromnu mladost i da joj se treba odužiti: "Starost je lepa onoliko koliko umemo da joj damo. Za starost se morate potruditi i ja se trudim da ne budem smešna žena, da ne tražim uloge koje mi ne odgovaraju. Ja se ne stidim svojih bora, one su mi veliku karijeru napravile i vrlo sam im zahvalna."