Danima se pre tog famoznog 11. avgusta 1999. godine pričalo o pomračenju Sunca. Svi su bili u histeriji, počev od vlasti, Ministarstva za rad, Hidrometeorološki zavoda, lekara, nadrilekara,  pa sve do nas, običnih smrtnika ove zemlje. Pomračenje Sunca u Srbiji je trebalo da izgleda gore od apokalipse.

A kako je zaista bilo?

Ko vidi Sunčevo lice umreće u najgorim mukama

Čim je objavljeno da će doći do pomračenja Sunca, počelo je komešanje. U početku narod i nije toliko reagovao, bombardovanje se tek završilo i svi su želeli da se posvete životu koji se vraćao u normalne tokove. Međutim, mediji su polako počeli da dižu paniku. Postavljala su se pitanja koliko će ovaj događaj imati štetnog uticaja na ljude? Da li će doći do smaka sveta? Želi li svemir ovim nešto da nam poruči? Očekuje li tadašnju Jugoslaviju novi kolaps nakon uranijuma kojim smo izdašno bili posoljeni nekoliko meseci pre?

Malo-pomalo i do 10. avgusta zemlja je bila na ivici psihoze. Sa svih strana dolazili su „saveti“ – zatvorite se, spustite roletne, može biti kobno, iscureće vam oči, otopiće vam se mozak, potomci će vam imati beleg sunca ispod levog oka. I dok se celo čovečanstvo prema ovoj pojavi odnosilo kao prema sasvim normalnoj stvari (kao što, zapravo, i jeste) u Srbiji je panika dostizala maksimum. Ne samo što su mediji poludeli sa svojim najavama smaka sveta, već su u ovoj predstavi počele da učestvuju i ozbiljne vladine i naučne institucije.

Zvanične mere zaštite 

Na sam dan pomračenja, Savezni hidrometeorološki zavod, tadašnje Savezno ministarstvo za rad, zdravstvo i socijalnu politiku i Institut za očne bolesti KC Srbije izdali su saopštenje koje je sadržalo uputstvo o ponašanju i mere zaštite za ovaj „nesvakidašnji događaj koji nam može doći glave“.

  • Za vreme delimične faze pomračenja se ne sme gledati nezaštićenim okom
  • Za posmatranje pojave pomračenja koristiti specijalne naočare sa kobalt staklom, koje imaju maksimalno zasenčenje
  • Za vreme totalne faze, koja će biti prisutna na području severno od linije koja spaja Suboticu i Kikindu, može se gledati bez korišćenja zaštite, ali tek nekoliko sekundi pošto počne ova faza, s tim da se mora prekinuti pre nego što se totalna faza završi
  • Preporučuje se građanima da spuste roletne na prozorima i da se udalje od prozora, kako se ne bi pogled nesvesno, a bez zaštitnih naočara uputio prema Suncu
  • Ko ne mora, posebno deca i stariji, ne treba da izlaze iz kuće za vreme pomračenja, niti da posmatraju pojavu.
  • Posebnu odgovornost imaju roditelji, ukućani i zaposleni u predškolskim ustanovama. Za vreme pomračenja deca treba da su u zatvorenom i zamračenom prostoru
  • U preduzećima i ustanovama gde je proces rada organizovan po smenama, zaposleni u prvoj smeni moraju sačekati dolazak osoblja iz druge smene
  • Lica obolela od hroničnih bolesti i psihijatrijski bolesnici treba strogo da se pridržavaju datih uputstava o ponašanju i redovno uzimaju propisanu terapiju.

Spomenute su i moguće posledice koje su uključivale grčeve u stomaku, svrab kože, ubrzan rad srca, nagli skok krvnog pritiska i šećera i učestalo mokrenje (ovaj poslednji efekat mi je naročito zanimljiv i volela bih da znam ko ga je smislio - prim.aut.). Pominjala se i mogućnost gubitka vida.

Saopštenje je nekoliko puta pročitano u Dnevniku.

Kako je pomračenje izgledalo uživo

Bila sam jedan od neposlušnih građanina koji se nije zatvorio u podrum i koji je rizikovao da mu iscure oči te sam odlučila da je pomračenje najbolje posmatrati na Kalemegdanu. Naravno, ponela sam zaštitne naočare sa UV filterom i sela na trolu. Grad je bio potpuno prazan. Kad kažem potpuno, znači da je izgledao kao grad duhova. Samo je falila ona kotrljajuća trava i efekat bi bio potpun.

Na Kalemegdanu je bilo dvadesetak ljudi koji su, takođe, stavili svoj život na kocku i odlučili da dođu i posmatraju ovaj, za naše podneblje, redak fenomen. Mi znatiželjni, smestili smo se na bedemu iznad Ušća i čekali.

Sunce je polako počelo da nestaje.

Grad je bio potpuno tih. Kao da u tim minutima cela Srbija nije disala očekujući apokalipsu.

Prizor je bio zaista fantastičan. Nestvarnost događaja povećalo je baš to što je sve zamrlo. Ceo Beograd sedeo je iza navučenih roletni, ćebadi, u podrumima, toaletima bez prozora.

Kada se pomračenje završilo, i kada je utvrđeno da je i ovaj put smak sveta odlučio da nas zaobiđe, Beograd je ponovo počeo da diše. Prvo su izašli najhrabriji i najradoznaliji i kad su utvrdili da svet još postoji, pozvali su i ostale.

Mic po mic i grad je ponovo oživeo.