Celih osam godina novobeogradska deca su svakodnevno, bio kijamet ili ne, pešačila do udaljenih škola i natrag. Iako je rat bio gotovo na kućnom pragu, roditeljima je dozlogrdilo i oni su se uz dosta muke i mnoštva peripetija ovako postarali da njihovi mališani prvi put čuju školsko zvono na Novom Beogradu.

I po suncu i po kiši

Pre nego što je Novi Beograd zavredeo mesnu školu, njegovi najmlađi žitelji su svakog bogovetnog dana špartali do Savamalske škole i škole kod Saborne crkve i nazad. I po suncu i po kiši, i u plusu i u minusu, i po snegu i po ledu. I tako čitavih osam godina, od 1932. godine kad su prvi građani naselili ovaj kraj, pa gotovo do kraja treće decenije dvadesetog veka.

Možda bi se agonija mališana i produžila da nije škola kod Saborne crkve te 1940. godine digla dževu i odbila da upiše učenike iz naselja Novi Beograd. Glavni izgovor je glasio: Ne možemo da primimo odgovornost za decu koja po najvećem mrazu moraju da pređu tako dalek put.

Za početak, svi trenutni i budući đaci su nehotice prebačeni u školu kod Savamale. No, kako je i ona, inače, kuburila sa prenatrpanošću malih duša po klupama i učionicama, samo je bilo pitanje trenutka kada će posegnuti za nekom izlikom. 

To je bila, ispostaviće se, sreća u nesreći za novobeogradske školarce. Naime, novonastala situacija i roditeljska upornost primorala je nadležne da mućnu glavom i jednom za svagda reše obrazovnu zavrzlamu u naselju na levoj obali Save. 

Kada se roditelji maše novčanika

Ruku na srce, nije da nije bilo pokušaja da se podigne osnovna škola u ovom kvartu. U više navrata su bili započinjani i prekidani pregovori sa vlasnikom zgrade koju je školski odbor nameravao da uzme u zakupu za obrazovne potrebe. Po običaju kamen spoticanje bio je novac, odnosno mesečna kirija. 

Saterani u kut, roditelji osnovaca su preuzeli stvar u svoje ruke i pao je dogovor. Zaključen je ugovor po kojem će roditelji i drugi voljni građani izmirivati jedan deo rente iz svog džepa. To je ujedno značilo da će novu školu godinu novobeogradska deca započeti u novim novcijatim klupama novoosnovane škole.

Kratko i jasno - Narodna škola

U ponedeljak, 30. septembra 1940. godine, 120 majušnih srca sa leve savske obale je lupalo dok je pre podne kročilo u taze okrečene prostorije ustanove po imenu Narodna škola. Prvi čas je održao niko drugi do g. Nikola Simonović, direktor ove škole koja je bila smeštena u privatnoj zgradi u Petoj ulici, uz obećanje da će mu se do kraja nedelje pridružiti još tri učitelja.

Tako je u jeku Drugog svetskog rata naselje Novi Beograd dobilo svoju prvu osnovnu školu, koju su klinci i klinceze pohađali sve do 6. aprila 1941. godine, tj. sve dok se sile Osovine nisu obrušile na Beograd.