Studiranje je svakome ko je kroz to prošao bilo jedno od najlepšeg doba. Tad se zaljubljivalo, izlazilo, kako na ispite, tako i na žurke, jelo nezdravo i živelo od danas do sutra. Najlepše ali i najteže je bilo onim studentima koji su došli u Beograd iz drugih gradova, preselili se u domove, stanove, ostavili porodicu, a najgore od svega – maminu kuhinju. Redovne i tople domaćinske obroke najlakše je bilo zameniti pekarama i picerijama, ali Beograd se još od davnih dana pobrinuo da njegovi budući akademski naraštaji nemaju te brige. Iznedrio je, još polovinom prošlog veka, čak 17 restorana za ishranu studenata, tj. studentskih menzi.

U moru ovih studentskih restorana, neki se izdvajaju po ocenama kako ih posetioci ocenjuju, po ambijentu, izboru hrane, ali jedan se definitivno izdvaja i po imenu. Menza "Obilićev venac" ili "Obilić" već decenijama nosi svoj nezvanični ali među studentima daleko poznatiji naziv – "Tri kostura".

Ovo je priča o "kosturima" koji godinama hrane studente.

Menza sa ratnom istorijom

O menzi u koju su išli i naši roditelji malo se zna da je bila uporište Nemaca u Beogradu.

Ovaj studentski restoran nalazi se u zgradi koja je sagrađena 1924. godine i bila sedište Uprave grada Beograda. U njoj su obitavali predstavnici tada državnog vrha i partija. Zatim, za vreme drugog svetskog rata, u zgradu se useljava nemačka tajna policija, poznatija kao Gestapo. Dok je trajao rat, zgrada je bila pretvorena u pravo nacističko mučilište. Svaki građanin Beograda tada je znao da ko kroči u nju, iz nje mu nema povratka. 

Zatvorenici su raspoređivani po spratovima. U prizemlju zgrade bile su samice, dok su se u podrumu nalazile mučionice. Oni na višim spratovima su bili "manje bitni" zatvorenici, dok je sudbina onih u prizemlju ili podrumu bila uveliko zapečaćena već u trenutku kad su u zgradu i kročili. 

Beograđani koji se sećaju tog vremena užasavali su se ove zgrade i nadali se da nikad neće morati da je gledaju. Prisećali su se kako bi, ako su im bližnji bili odvedeni u Gestapo, svakog dana išli pred zgradu, ne bi li ugledali svoje članove porodice. U tim danima okopatorskog terora, Nemci su svakog dana izvodili zatvorenike na streljanje. Građani su se nadali da svog bližnjeg tada neće ugledati, jer to je značilo da će poživeti bar još jedan dan.

Od zatvora do bečke šnicle

U baš ovim prostorijama studentski restoran se nalazi oko 30 godina. Na samo par minuta hoda od fakulteta kao što su Filološki, Biološki, Filozifski i Prirodno-matematički, ova menza ima fenomenalnu lokaciju za sve studente koji bi u trenutku pauze na brzaka da pojedu nešto "pametno". 

Na osnovu svoje istorije, studenti su raspredali razne priče, pa su tako i nastale pretpostavke vezano za njeno ime. Prva kaže da su nakon rata iz mučilišta spasena samo tri zatvorenika i da su potpuno ličili na kosture, s obzirom na to da su bili maltretirani skoro do samrti.

Druga priča je malo "šaljivija" a to je da je jedan kostur ovde preminuo jer nije imao šta da jede. Svakako postoje najrazličitije verzije, jer ime koje je nezvanično nadenuto, budi inspiraciju. Samo po sebi paradoksalno i nesvakidašnje za naziv restorana, bivalo je skraćivano na "3 K", da bi na kraju postalo "Klub 3". Ipak, ono "najslavnije" i dalje najviše odjekuje prostorijama ove menze, kao jedini pravi znak raspoznavanja.

Živih svedoka iz tog vremena jedva da ima, onih koji nisu dospeli u podrume, tako da nam jedino ostaje da usvajamo priče, predanja o nastanku restorana i naziva i prenosimo ih "s kolena na koleno". 

U ljubavi sa "Tri kostura" 

Ova menza za sebe vodi čitav mali život. Osim što se u njoj jelo, menza je bila mesto i gde se slavilo, tugovalo, pričalo o ozbiljnim problemima, zaljubljivalo i odljubljivalo, mesto gde su se misli gubile dok gledaš u poluprazan tanjir i žeton za vraćanje pribora za jelo. Kada biste na par minuta prestali da "kolopate", videli biste čitav kolaž različitih lica, kao kada biste analizirali strance na autobuskoj stanici, aerodromu ili u kafani dok se ispija poslednja tura pre fajronta.

Veseli i tužni, zaljubljeni i mamurni, štreberi i večiti studenti, na tih desetak minuta, svi su jednaki. Između bečkih šnicli u pomfrita stvarala su se neraskidiva prijateljstva. Sve vreme su "kosturi" nemo posmatrali, upijajući sve te višedecenijske uspomene, koje i dalje samo oni i još po neki bivši student nose. 

Ovaj restoran i dalje dnevno poseti oko dve hiljade studenata ni ne sluteći šta ih sve može sačekati za 45 dinara ručka i čudovatog naziva.