U senci svog bogatog i moćnog supruga, Nikole Spasića, živela je i radila jedna neobična žena - Anastasija Naka Spasić, danas potpuno zaboravljena zadužbinarka. Mada je njihov brak sklopljen u ozbiljnim godinama bio više na družbovanju nego na ljubavi, povezivalo ih je zajedničko čovekoljublje. 

I privatna bolnica za srpske ratnike 

Mirni život porodice Spasić nije dugo potrajao, nad Srbijom se nadvio prvo jedan, pa drugi Balkanski rat. Kolone ranjenika i unesrećenih slivale su se u grad. I umesto da okrenu glavu i upute se u neku od ugodnih nemačkih banja, Spasići su i ovaj put ostali uz svoj narod. 

Na nagovor porodične prijateljici i prve srpske školovane lekarke, Drage Ljočić, zakupljuju zgradu današnjeg Filološkog fakulteta, a tada Uprave fondova i od nje prave bolnicu. Nakin angažman nije se svodio samo na materijalno darivanje. U porodičnom domu, nedaleko od ove improvizovane bolnice oformljena je kuhinja u kojoj su se spremali obroci za bolesnike. Takođe, članovi njene porodice i ona sama radili su kao bolničari i bolničarke i pomagali unesrećenima. 

Istovremeno, Spasići odlučuju da svojo velelepni dom u Knez Mihailovoj 33 poklene Srpskom narodnom invalidskom fondu Sveti Đorđe čiji je cilj pomaganje ranjenim borcima, njihovim udovicama i porodicama. 

Zbog svojih zalaganja, od Kraljevine Srbije dobila je orden Krst milosrđa. 

Humanitarka bez presedana

Ali, kako ratovi na Balkanu ne idu sami, posle iscrpljujućih Balkanskih, nad Srbijom se nadvio i zlosrećni oblak Prvog svetskog rata. Porodica Spasić još jednom svoju imovinu stavlja na raspologanje srpskoj državi. O ovome danas postoji malo podataka jer uvek Naka nije vodila evidenciju o svom dobročinstvu, a u ratnim godinama i progonima, stradala su svedočanstva njenog humanitarnog rada. 

Naka i Nikola Spasić bili su među onim rodoljubima koji su nesrećne 1915. godine dospeli na Krf. Na ovom grčkom ostrvu 1916. godine Nikola i umire, ne videvši oslobođenje države. Ipak, supruzi u amanet ostavlja da se i dalje bavi humanitarnim radom. 

Tako je i bilo. U međuratnom periodu gotovo da nije bilo humanitarne organizacije ili događaja u kojima Anastasija Spasić nije učestvovala. Bila član uprave, predsednica ili potpredsednica društava koje su pomagala mladim devojkama da se školuju, invalidima da ostvare kakav takav život, pomagala je Crveni krst i Kolo srpskih sestara. Među važnije inicijative ubraja se i Društvo nasušni hleb, koje je svojim korisnicima svakog dana obezbeđivalo bar jedan hleb. 

Naravno, bila je i upravnom odboru Zadužbine Nikole Spasića, koja je formirana testamentom njenog supruga. Pored brojnih zgrada i imanja, sredstvima ove zadužbine sazidana je Gradska bolnica na Zvezdari, čija centralna i najstarija zgrada i dalje postoji. 

Pored rada u Beogradu, pomagala je srpske manastire i crkve širom Srbije, a posebno na Kosovu i Metohiji. 

Bila je i jedan od najvećih darodavaca bolnice za lečenje žena i dece, koja je sagrađena na Dedinju na zemljištu koje je otačastvu poklonio Đorđe Vajfert. Kasnije je iz ove bolnice izrastao KBC dr Dragiša Mišović. 

Dugo putovanje u zaborav

Treći rat koji je Naku Spasić zatekao u Beogradu bio je i najrazorniji. Dočekala ga je spremno, iako u poznim godinama. O njenoj hrabrosti i principijelnosti govori i činjenica da je odbila poziv Milada Nedića, predsednika kvinsliške vlade, da zauzme mesto predsednice humanitarnih društava. 

Mada je preživela teške ratne godine, pomažući nevoljnicima kojima i kako je htela, ni ovaj put je nije zaobišla tragedija. U svezničkom bombardovanju Beograda aprila 1944. godine poginula je gotovo čitava porodica njene sestre. 

Čak ni ova tragdija je nije sasvim slobila. Skupila je suze, ponos i srce i posle oslobođenja preuzela ulogu Unije za zaštitu dece Srbije, koja je radila naredne tri godine, kada je kao i sve ostale humanitarne organizacije i zadužbine zatvorena i nacionalizovana. 

Poslednju deceniju života provela je skromno u povučeno u svom domu, tačnije stanu za poslugu koji joj je posle nacionalizacije celokupne imovine bio dodeljen. 

Umrla je 1953. godine i sahranjena u crkvi Svetog Trifuna, zadužbini njenog supruga Nikole, na Topčiderskom groblju. 

Danas je ime Anastasije Nake Spasić gotovo potpuno zaboravljeno. Nema ni nagrada, ni plaketa, ni tabli sa njenim imenom. Jedina uspomena su poneki novinski tekst i ulica sa njenjim imenom na Dedinju. 

A sve, baš sve, poklonila je ovom narodu.