U vreme kada je Zemun još bio grad pored Beograda, ova neobična varoš je slovila za pravo stecište kulturnog i prosvetiteljskog života Kneževine Srbije. Da, baš tako. Bio je prava „Srpska Atina“ i pre Novog Sada, a u njemu su utočište i podršku nalazile najumnije srpske glave. Jedan od najistaknutijih likova ovog živopisnog i veoma aktivnog kružoka bio je jedan zemunski trgovac koji se ponosio prisnim prijateljstvom sa Vukom i Njegošem.

Siromašni dečak i velike ambicije

Daleko pre postanka čuvenog „američkog sna“, na brdovitom Balkanu bilo je moguće da za samo par godina, koristeći se urođenim trgovačkim talentom i marljivim radom, stignete od odrpanih čakšira do odela po evropskom kroju od najkvalitetnijeg sukna i svilenih košulja. Jedana od ovakvih priča je i priča o Vasiliju Vasiljeviću. Rođen je oktobra 1792. godine u siromašnoj porodici, što mu je samo bilo vetar u leđa da strah za to da li će sledećeg dana imati za koricu hleba izraste u sposobnog mladića koji je od šegrta postao kalfa, a zatim i sam trgovac i to jako, jako uspešan.

Rođen je, reklo bi se, na pravom mestu u pravom trenutku. Na samoj granici dva carstva, austrijskog i turskog, Zemun je lagano izrastao u užurbano trgovačko sedište. Tome je doprinosila i činjenica da se u njemu nalazio kontumac, zapravo karantin koji je uspostavljen na mestu današnjeg Zemunskog parka, a u kome su određeni vremenski period boravili svi putnici koji su iz Beograda i Otomanskog carstva prelazili Savu i nastavljali ka Evropi. Velika količina ljudi uslovila je i razvoj svih uslužnih grana, a pre svega trgovine. Trgovina je donosila velike količine novca, a trgovci, sada veće moćni i bogati, želeli su da za sebe stvore viši društveni status. Najbrži način bilo je pomaganje književnika, sveštenika i retkih naučnika koji su mahom pred Turcima bežali u Austriju.

Najverniji Vukov pratilac

Vasiljević, prirodno prodoran i znatiželjan, bio je, dakle zagriženi poštovalac književnosti i lepe umetnosti. Stekavši u svojim tridesetim već značajnu sumu novca, okreće se dvojici najmoćnijih srpskih prosvetitelja svog vremena – Vuku Karadžiću i Njegošu. Dok je Njegoš uživao sve privilegije koje mu je donosila vladarska titula, Vuk je poslovično kuburio sa novcem. Velika porodica, stečene bolesti, za mnoge nerazumna reforma, iscrpljivale su njegov ionako tanak buđelar. Čak je pristao i da kao gradonačelnik uvede red u Beograd, ali stepen javašluka i korupcije bili su previše za njega. Zbog toga je čak i upao u sukob sa knezom Milošem, koji će potrajati koju godinu.

Ostavši bez finansijera, a zakucan zbog karantina i istraživanja narodnih umotvorina u  Zemunu, Vuk ponovo stupa u kontakt sa Vasiljevićem. Ispostaviće se da će ove nevolje samo učvrstiti poznanstvo koje će prerasti u doboko lično prijateljstvo. Vuk će u zemunskom trgovcu naći i svog najvatrenije pratioca. Zahvaljujući njemu, borba protiv „jeri“ i za „jotu“ postaće još vatrenija. Vasiljevićev uticaj ide čak dotle da se malo po malo novi pravopis približava narodnim školama, iako su u to doba pominjanje Vuka bilo strogo zabranjeno. Zanimljivo je i to da se tih, tridesetih godina 19. veka, u baš toj progresivnoj zemunskoj celini školovao i rastao jedan drugi velikan srpske kulture – Branko Radičević.

O prijateljstvu Vuka i Vasilija svedoči činjenica da je u Karadžićevoj korespodenciji bilo sačuvano preko 140 Vasiljevićevih pisama, dok je većina prosvetiteljevih pisama zagubljena. Takođe, pošto se i trgovac bavio i pisanjem, za njim su ostala i dva dela napisana, naravno, novim pravopisom – „Čudnovati događaji Karla II kralja Engleske“ i „Vojvodkinja Cerfandačka“. Pomagao mu je i finansijski, donirajući mu novac potreban za finansiranje porodičnog života i izadavačke delatnosti, ali i kroz sakupljanje pretplata za Vukova dela.

Vasiljević se spominje i u pismima Njegoša Simi Milutinoviću i zemunskim štamparima, kao osoba za „vezu“ u slučaju plaćanja. Očigledno je zemunski trgovac uživao veliko poštovanje i poverenje jednog od najvećih srpskih duhovnika i presnika.

Dobrotvor koji se nije štedeo

Burna 1848. godina osetila se i u Zemunu. U previranjima na ugarskoj i austrijskoj javnoj sceni učestvovali su i Srbi, sa nadom da će za sebe izboriti izvesnu autonomiju u okviru carevine. Tako je i Vasiljević bio jedan od prvaka srpskog pokreta u Zemunu, te je kao predstavnik u Beč na veliki narodni skup. Učestvovao je i u temišvarskim pregovorima o uređenju srpske Vojvodine. Zanimljivo je daje čak prelazio i Kneževinu Srbiju, gde je pomagao prilikom izdavanja novca. Bio je, zatim, i jedan od osnivača Zemunske štedionice.

Mada je do kraja života ostao veran trgovini, sva svoja zemaljska dobra usmeravao je i na prosvetiteljski rad. Tako 1866. godine osniva list Zastava, čiji je cilj bio promovisanje srpske kulture. Bio je jedan od prvih članova i veliki donator zemunske biblioteke. Takođe, bio je i prvi načelnik zemunskog čitališta, osnovanog 1861. godine

Vasilije Vasiljević upokojio se sredinom marta 1879. godine u rodnom Zemunu. Veliki deo svoje imovine ostavio je za osnivanje dobrotvornog fonda, kojim je upravljao zemunski crkveni odbor.

Danas jedan ulica u naselju Ćukovac nosi ime po njemu. Zanimljivo je da je to ista ona ulica u kojoj se na broju 10 nalazi najstarija kuća u Zemunu (a samim tim i u Beogradu), nekadašnja kafana „Beli medved“.