Pretpostavimo da ste direktor građevinskog preduzeća, silno zauzeti svojim direktorskim dužnostima. Zivkaju vas i traže na sastancima, službenim putovanjima, dok vaša draga sekretarica iznova objašnjava zbog čega ponekad „niste tu“. Sve dok radni dan ne krene da vam počinje neprijatim prozivkama.

„Ovo je 19. dan da druga tog-i-tog ne mogu da pronađem...“. I sve to vas ne bi doticalo da ovu prozivku, svakog bogovetnog jutra, ne sluša ceo Beograd.

Kako je dotični direktor bio stvarna ličnost, najzad mu je nekoliko dana kasnije ponestalo argumenata za odsutnost. Nakon 23. prozivke, sam je podigao slušalicu. „Aman, evo javljam se, radi mi šta hoćeš, samo nemoj svako jutro da slušam svoje ime!“.

Pozivaoca koji ga je uporno proganjao takođe je znao ceo grad. Običaj da opseda važne gradske ličnosti načinila ga je za jedne legendom, a za druge „strahom i trepetom“. Jer, ako vas zatraži Đoko Vještica, budite sigurni da će vas kad-tad pronaći.

Građanske teme i dileme u nadležnosti jednog voditelja

’70-tih godina prošlog veka, Beograd je imao tri najmoćnija čoveka. Prvi beše Tito, iza njega slavni Branko Pešić, a Đoko Vještica, savetodavac i borac za lepši život svojih sugrađana, imao je za ono vreme netipičnu „funkciju“.

Beograđane je pozdravljao svaki dan, šest dana u nedelji, tačno u 7,00h. Sa radio talasa Studija B, njegovo „dobro jutro“ je slušalo 850 hiljada sugrađana. A slušaoci su ga neobično zavoleli jer se razlikovao od ostalih – umesto da im samo drži monologe, i on je slušao njih.

Nije mnogo dobrih jutara prošlo dok i sam na sebe nije preuzeo razne probleme i dileme slušalaca. Legendarni voditelj je po tome bio poznat i pre no što je seo za radijski mikrofon. Ovaj rođeni Ličanin je u Beograd došao sa 19 godina i polagano utirao put do ostvarenja dečačkog sna.

Istina, Đoko je te 1958. bio tek običan, siromašan mladić. U veliki grad je došao sam, ne birajući poslove da bi sebi kako-tako obezbedio hleb. Istovarao je vagone, čistio beogradske zgrade, bio je statista u pozorištu i na filmu... Ali, najveća želja ga nikada nije napustila – da jednoga dana postane novinar.

Momak koji nije zaboravio svoj dečački san

Znao je Đoko još od petog razreda osnovne škole da će se jednog dana obreti u novinskoj redakciji. Za početak, mogao je da bude „novinar“ tako što će prodavati štampu.

U to vreme se u Beogradu još nije ni moglo školovati za novinara. Đoko je stoga postao student jugoslovenske i svetske književnosti, jer je tako mogao biti nešto poput slobodnog umetnika.

I dalje je prodavao novine, sve dok nije pala ponuda da napiše izveštaj sa jednog od beogradskih fakulteta. Objavljen u listu „Student“, članak je pohvaljen kao jedan od najboljih. Đoko je vredno pisao naredne dve godine, što se nije baš moglo reći za sve njegove kolege.

Dogodilo se igrom slučaja da je baš Đoko jednom novinaru-studentu pripomogao oko rubrike. Našavši se u cajtnotu, Vješticin kolega je pozvao redakciju „Studenta“ i zamolio da mu neko sa beogradskih fakulteta pribavi desetak vesti. S druge strane žice našao se Đoko, te u roku od odmah doneo – dvadeset.

Preduzimljivost i žustrina su mu odškrinule vrata sledeće novinske redakcije. Naime, kolega kome je „uleteo“ tada je pisao o studentskim pitanjima za ugledni list „Borba“. Đoko je ovde najpre dobio svoju mini rubriku „Vesti sa univerziteta“, a uskoro i stalno zaposlenje.

Od prvog dana na talasima radija...

Kao ponosni član redakcije „Borbe“, Đoko nikako nije hteo da izneveri poverenje novih kolega. U njegovom slučaju to je značilo sate i sate neumornog rada, a ako je posao tako zahtevao, nije mu bilo teško ostajati danima i noćima u redakciji.

Tako je nastavio i nakon 1970. godine – osim što je sada, umesto za hartijom, sedeo u radijskom studiju.

Grupa novinara „Borbe“ (među njima su tada bili i Vještica i Duško Radović), osnovala je te godine Studio B. Tokom narednih godina, Studio B će postati jedan od kultnih beogradskih medija, a među najslušanijim se našao prodorni glas Đoke Vještice.

Tek što je zauzeo studio na vrhu „Beograđanke“, uspeo je da zauzme i pažnju desetine hiljada sugrađana. Oni su mu ubrzo postali najvredniji saradnici, a Đoko je, kako će se pokazati, postao mnogo više od urednika i voditelja „Beogradskih razglednica“.

...do prve male radijske revolucije

Kada se Vještica prihvatio svoje nove voditeljske uloge, program Studija B se slušao iz dva dela – jutarnjeg i popodnevnog. Jutarnji je pritom imao i jednu „rupu“ u programu: od 7,30 do 8.00h isključivo se puštala muzika, sve dok se Đoko nije dosetio da ovaj termin ispuni kratkom informativnom emisijom.

Njegove kolege su bile sumnjičave, naizgled iz opravdanih razloga. Naime, u tih pola sata, makar po ondašnjim ispitivanjima slušanosti Radio Beograda, „niko nije slušao radio“. Radni narod je odlazio na posao, studenti na fakultete, a najmlađi u škole. Uz radio prijemnike su mahom ostajale domaćice i penzioneri.

Ovo je ipak bio manje-više proizvoljan zaključak novinara. Sem toga, domaćice i penzioneri, kako su urednici smatrali, nisu bili preterano interesantna ciljna grupa. Međutim, Đoko Vještica je imao drugačiju računicu.

Pre svega, među zaposlenima je bilo i onih koji su radili u nekoliko smena. Dobar deo njih (zvanično, oko 50-tak hiljada) bio je na bolovanju – samim tim i kod kuće kraj radio aparata. Među studentima je bilo onih koji bi katkad eskivirali predavanja, a na sve to, tranzistora i mini radio aparata bilo je i u firmama i kancelarijama.

Mada su se Vještičini proračuni činili daleko realnijim, ostali novinari su se i dalje pitali koliko njegova ideja ima smisla – sve dok nije dobio saglasnost da zauzme poziciju pred mikrofonom.

Jutarnji pozdrav koji je budio pažnju Beograđana

Isprva pomalo stidljivo, Đoko Vještica je najzad izustio prvo „dobro jutro“. Ipak, dobro je naslutio i kako da kupi pažnju slušaoca. Obradovao je najpre one najstarije, obavestivši ih o tome da im od narednog meseca sleduju uvećane penzije.

Što se penzionera tiče, teško da posle ovakve vesti ne bi ostali prikovani uz radio. Potom su na red došle domaćice, kojima je kratko i jasno izdeklamovao na kojim gradskim pijacama mogu pazariti za najmanje novca. Vještičina jutarnja obaveštenja bila su precizna i kratka, a njegova procena se pritom pokazala više nego tačnom: jutarnji mini info-blok namamio je priličan broj pažljivih ušiju.

Kolege su, pak, Vješticu znale kao jednog od najvrednijih novinara. Da bi što savesnije ispunio dužnost „javnog servisa“, u studio je stizao pre čistačica. Postavši voditelj „Beogradskih razglednica“, Đoko je do 7.00h imao spremnu emisiju. Njegovu predanost su najpre cenili Beograđani, mada je ostalo sasvim dovoljno prostora za manevre: ne želeći da budu tek pasivni slušaoci, u redakciju su počeli da se javljaju i verni slušaoci. Đoko Vještica je postao ono što nijedan radijski voditelj pre njega nije bio – „draga saveta“, preduzetni rešavač problema hiljada Beograđana i uporni progonitelj nadležnih čiji je zadatak bio da brinu o gradu.

Nastaviće se...