"Bež’te, evo ide onaj pesnik!"

Da ste detešce bezbrižno zaneseno igrom sred ulice, ovo preteće upozorenje bi vam moglo usaditi pomisao kako "pesnik" mora biti kakav strašan čika koji ide i redom plaši malu decu.

Bakica koja s prozora preteći dovikuje, pak, vidi da taj razbarušeni pesnik pomalo zanosi dok hoda. Štaviše, mnogi ga poznaju baš po strasnoj ljubavi prema čašici. I onda ne bi valjalo da ga deca susretnu, jer ko zna šta bi moglo biti...

Sve dok se nije desilo da jedno dete nije stiglo na vreme pobeći. Sustigavši ga, "onaj pesnik" ga uze i podiže u vis, te mu nežno poljubi kosicu i spusti na tle.

Sve je to posmatrala devojčica po imenu Ksenija. Strašnog pesnika tada je videla prvi put, i beše odlučna u tome da se, razbivši joj prozor kamenom, osveti baki koja je zalud digla prašinu. Taj nehotični susret biće tek prvi od mnogih, a slučaj će hteti da godinama kasnije ova devojčica postane pesnikova supruga.

Poeta bez dvojnika

Epizoda koja se te 1950. godine zbila u Baba Višnjinoj ulici na trenutak je odala raznoliku ličnost Slobodana Markovića. A bio je uistinu gospodin sebi svojstvenih pogleda na svet.

Bio je toga i duboko svestan, mnogo pre no što je u zbirci pesama "Jednom u gradu ko zna kom" ovako o sebi zapisao:

"Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem."

Pomenuta zbirka štampana je kada je Marković već načinjao 35. godinu književnog rada. No, lični poetski kredo obeležio je ceo njegov vek. Čak, Branko Radičević primetio je da je Marković "najpesničkiji pesnik koji je živeo u Beogradu. Išao je ulicama kao pesnik. Kupovao trešnje kao pesnik. Ulazio u krčme kao pesnik, udvarao se ženama kao pesnik..."

A ipak, nije bio lišen ni stereotipnijih crta toliko svojstvenih poetama. Tako se Desanka Maksimović priseća da je Slobodan Marković "bio mnogo veseo čovek, a u suštini bio je duboko tužno biće." Vrednost njegovog opusa doneo mu je i poređenja sa velikanima srpske poezije poput Đure Jakšića, Tina Ujevića i Radeta Drainca.

I sam Marković je, uprkos večitoj neuklopljivosti, rado učio od onih sa kojima je delio shvatanje poezije. Bodler i Edgar Alan Po, Majakovski, Dis i Crnjanski; a potom i Jesenjin, koga je posebno voleo i čije je dve zbirke pesama i sam prepevao – njihov pesnički izraz vodio ga je u nalaženju sopstvenog diskursa. Ipak, sebe je retko nazivao pesnikom, iako jeste dotakao različite umetničke forme. Bio je prozni pisac i novinar, scenarista, prevodilac i slikar, ostavljajući za sobom neprocenjivo umetničko nasleđe.

Život posvećen pisanoj reči

Mada mu je urođeni poetski senzibilitet nemoguće osporiti, Slobodan Marković se pisanju posvetio unekoliko posmatrajući svog oca. Dimitrije Marković, kao oficir Vojske Kraljevine Jugoslavije, našao se na dužnosti Skopju i tog 26. oktobra 1928. kada je rođen Slobodan. Majka Jelena, pak, poticala je iz ugledne, stare srpske porodice Protić.

Po okončanju očeve službe, Slobodan će detinjstvo provesti u Peći. Ovde završava osnovnu školu i prvi razred gimnazije da bi ubrzo, sled strahota Drugog svetskog rata, u dva navrata (1941. i 1943. godine) bio zatočen u logoru. Imao je svega 15 godina.

Prešavši u međuvremenu kod majke i oca u Beograd, školovanje nastavlja u gimnaziji. Tada su se u omladinskim časopisima prvi put našli njegovi literarni radovi. I dok Slobodan ubrzo postaje zapažen kao pesnik, njegov otac u to vreme već radi kao novinar lista "Pravda", i sam pišući pripovetke, pesme i romane.

Tako se i Slobodan po svršetku gimnazije odlučuje za novinarski poziv. Nakon studija južnoslovenske književnosti najpre se obreo u nedeljniku "Naš vesnik". U novinarskim vodama ostaje pišući za "Večernje novosti", a u redakciji lista "Borba" proveo je više od 30 godina.

Poslednji pravi boem među Beograđanima

Novinarski poziv, pak, doneo je pesniku i dobro znani pseudonim. Beše to početkom ’60tih godina prošlog veka, na jednom novinarskom zadatku na Siciliji. Pokušavši da Italijanima približi značenje svog imena, Slobodan ga je, jednostavno, preveo doslovce.

I nisu ga od tada samo Italijani zvali Libero Markoni: mediteranski "identitet" uklopio se i u njegov poetski svetonazor. Jedan od poslednjih, pravih beogradskih boema, te boem sa leptir-mašnom – ovako su ga prozvali sugrađani svih staleža i opredeljenja. Pesničkom harizmom osvajao je političare, akademike, sveštenike i ostale kolege umetnike, ali je svoju razbarušenu personu umeo ukrotiti ne samo strogim građanskim vaspitanjem, već i besprekornim načinom odevanja.

Jer pesnik, smatrao je, mora poštovati formu. A tako je, gotovo deceniju pošto ga je prvi put srela, osvojio i curicu Kseniju. Proći će, doduše, još dvadeset godina pre no što će pesnikovo prezime pripojiti svom, postavši Slobodanov verni životni saputnik. Tako je ostalo i nakon njegove smrti, jer Ksenija Šukuljević-Marković biće najvatreniji borac za očuvanje neprocenjive pesnikove zaostavštine.

Foto: Wikipedia / Ksenija Šukuljević Marković - Libero Markoni na Čuburi 1986. 

Gospodin koji je voleo Čuburu, kafanu i svoju Kseniju

Od prve zbirke pesama "Posle snegova" (objavljena 1949.), celokupno delo Slobodana Markovića stalo je u 62 knjige. Polovinu je "zauzela" poezija, dok je ostatak pripao prozi, prepevima, dramama, filmskim i TV scenarijima, esejima, putopisima, reportažama i antologijama. Novinarski i pesnički poziv preplitali su se za celog Slobodanovog veka, a ono što se – naročito u poeziji, crtežima i slikama – uvek iznova prepoznavalo bila je ljubav prema beogradskoj Čuburi.

I mada ga je neuklopljivi duh načinio svetskim putnikom, na Čuburi je proveo najveći deo života. Koliko ju je voleo svedoče i pesnički testimonijali pod nazivima "Južni bulevar" i "Čubura među golubovima". Potonja je zbirka posthumno objavljenih pesama i crteža, dok je "Južni bulevar" poslednja zbirka napisana pred smrt, 30. januara 1990. godine.

Obe ih je za štampu pripremila njegova supruga Ksenija. Slučajno poznanstvo, a potom i brak, doneli su pesniku i drugog životnog saputnika.

A onaj prvi, ne manje veran bio je – alkohol. Njega je poznavao nešto duže no Kseniju; štaviše, upoznao ga je još kao mladić, onih strašnih dana kada su svetske sile 1944. godine po Beogradu sejale smrt:

"Tad je on davio moj strah i moju ogromnu jezu. Bio mi je prijatelj, a kad bi me u svitanje ostavljao, bojao sam se sakriven u mraku i pepelu ruševina..."

Otuda je postao i među najpoznatijim posetiocima čuburskih kafana. Poetski senzibilitet i blisko prijateljstvo sa čašicom načinili su ga boemom, ali građansko držanje, uz zapaženi književni i novinarski rad, doneli su mu reputaciju koju je bilo nemoguće osporiti.

Štaviše, slike i crteži nastajali su uz isto toliko strasti kao i poezija. Ipak, priznanja i nagrade zavredeo je svojom veštinom pisanja – kako onom novinarskom (nagrada za novinarstvo "Svetozar Marković"), tako i književnom (Zmajeva nagrada za knjigu "Luka", 1975.). Slobodanov drugi verni pratilac – supruga Ksenija Šukuljević-Marković, pak, bila je uz njega poslednjih 10 godina života.

Koliko Čubura pamti svog najpesničkijeg pesnika?

Nakon Slobodanove smrti njena misija bila je jasna: izboriti se da zaostavština Libera Markonija, proglašena pokretnim kulturnim dobrom, bude sačuvana kako to i dolikuje. Prema zapisniku Muzeja grada Beograda nju čini preko 400 crteža i slika, veliki broj fascikli rukopisa, ličnih predmeta i 2754 knjiga iz Slobodanove lične biblioteke.

Kako na nju pravo polažu i supruga Ksenija i Slobodanovi naslednici iz prethodnog braka, ova vredna riznica po zakonu je predmet ostavinskog spora. Po pesnikovoj smrti pokrenuta je inicijativa da se na Čuburi izgradi Spomen-Muzej Slobodana Markovića. Opština Vračar je svojevremeno tome namenila plac na uglu ulica Mačvanske i Makenzijeve (neposredno iza  Gradića Pejton), no, sticajem naknadnih političkih okolnosti, plac je naposletku pripao jednoj banci.

I dok je trajala Ksenijina administrativna borba, vredni predmeti ostali su pohranjeni u Arhivu Srbije i Skupštini opštine Vračar. Ksenija je, pak, sećanje na supruga održala posthumnim izdanjima zbirki poezije, izborom reportaža pod naslovom "Zapiši to, Libero", te objavljivanjem pesnikove biografije i bibliografije svih štampanih dela.

U međuvremenu, pomen na Slobodana Markovića većinom čuva i njegova Čubura. Markovićevo ime poneli su trg između ulica Makenzijeve, Sokolske i Mačvanske, jedna biblioteka i jedna "Prosvetina" knjižara. Na kući u nekadašnjoj ulici Filipa Kljajića (danas Patrijarha Varnave broj 10) nalazi se spomen ploča sa rečima "U ovoj kući živeo je i radio od 1980. do 1990. srpski pesnik Slobodan Marković (1928-1990)". A najpesničkiji beogradski pesnik, pak, pored istovetnog datuma rođenja, sa svojim literarnim saborcem Milošem Crnjanskim danas deli grobnicu u Aleji zaslužnih građana.

*Naslovna fotografija preuzeta je sa Wikipedie.