Brzo su nas napuštali, tako da se činilo da odlaze jedan za drugim. U poslednje tri godine, srpsko glumište ostalo je bez veličina koje teško da ćemo skoro videti. Velimir Bata Živojinović, Dragan Nikolić, Nebojša Glogovac, Milorad Mandić Manda i Milena Dravić među najzvučnijim su imenima koja više neće zaigrati nove uloge. Njihovim poštovaocima, pak, ostaje da im počast odaju na mestu gde se danas sastaju jedno do drugog.

I ma koliko ostavljalo osećaj nenadoknadivog gubitka, ono je i poslednje na kome ih nalazimo skupa. Uređene kao pod konac, jedna do druge leže nadgrobne ploče legendarnih glumaca. Adresa je Ruzveltova 50, a do tačne lokacije stiže se s kraja prolaza u kome se ređa dvadesetak ništa manje zvučnih imena. Izvesno je da će pojedini Nikolićevo, Glogovčevo ili Mandino ime potražiti među velikanima poput Milutina Milankovića, Jovana Cvijića ili Ilije Kolarca, makar dok ne razaberu da su Aleja velikana i Aleja zaslužnih građana dve različite Aleje.

Ima među njima doduše i sličnosti, koje bi neupućene navele na pogrešan trag. Mešaju ih i oni od kojih a priori očekujemo da bi morali znati razliku: tako se februara protekle godine na info portalima dalo videti da će Nebojša Glogovac biti sahranjen u onoj susednoj, Aleji velikana. Ako pak, pažljivije poredimo detalje, uočićemo da pojedine među počivajućima deli poveći generacijski jaz. „Najmlađi“ od sahranjenih velikana – odnosno, najmlađa – preminula je 1973. godine (hrabra Milunka Savić), dok je od zaslužnih građana poslednji sahranjen tragično nastradali Šaban Šaulić. Isti jaz stoji i među dvema Alejama: ona starija, Aleja velikana, uređena je 1926. godine, a njena „komšinica“ mlađa je gotovo četiri decenije.

Zbog čega, uz Aleju velikana, i Aleja zaslužnih građana?

Posebna lokacija, gde će počivati oni koji su svojim delovanjem (naučnim, političkim ili umetničkim) zadužili Beograd, uređena je sa ciljem da se velikanima oda posebno priznaje. Nju znamo kao Aleju velikana. Tokom godina je, međutim, postalo jasno da među Beograđanima ima i onih koji su isto tako doprineli životu prestonice, ali se po izvesnim kriterijumima razlikuju od velikana. Kao pripadajućima političkoj, društvenoj ili kulturnoj i sportskoj eliti, ’60-tih godina prošlog veka Grad donosi odluku da se na Novom groblju izgradi počivalište namenjeno zaslužnim građanima Beograda.

Njih je mahom bilo među slikarima, vajarima, glumcima, profesorima Univerziteta, zatim lekarima, novinarima, političarima, sportistima, naučnicima... Odlučeno je da ta lokacija bude neposredno uz stariju Aleju, i projekat biva poveren arhitekti Svetislavu Ličini.

Prethodni njegov projekat priveden je kraju neposredno pre toga: Aleja streljanih rodoljuba 1941-1944. izgrađena je 1959. godine. U periodu od 1963. do 1965. nastaje i treća, Aleja zaslužnih građana. U njenom sklopu našle su se tada 44 pojedinačne i 10 kružnih grobnica (sa po 5 zajedničkih među njima), 12 polukružnih zidova – kolumbarijuma – za pohranu urni, kao i veći broj rozarijuma.

Ova parkovski uređena celina stala je u centralni deo groblja, tačnije s desne strane od glavne staze. Aleja zaslužnih građana ujedno je bila i prvo beogradsko groblje sa prostorom za smeštaj urni. Prva stavka koju je pritom trebalo jasno urediti bili su kriterijumi sahranjivanja: ko će, i pod kojim uslovima, počivati u Aleji zaslužnih građana.

Institucija koja je o tome odlučivala bila je Skupština grada, odnosno gradonačelnik Beograda. Kriterijumi su regulisani Odlukom o uređenju i održavanju groblja i sahranjivanju, gde je naglašeno da na ovom mestu počivati mogu počasni građani Beograda i akademci Srpske akademije nauka i umetnosti. Dobitnicima Oktobarske, Sedmojulske ili nagrade AVNOJ-a, kao i nosiocima Ordena narodnog heroja prvima je ukazana ova čast, s tim da su predloge o sahranjivanju imale pravo dati i institucije čiji su preminuli bili članovi – ministarstva odbrane, spoljnih i unutarnjih poslova, Ministarstvo kulture ili pak, udruženja sa društvenim, političkim i umetničkim delovanjem.

U tom slučaju, saglasnost su davali i članovi porodice preminulih. Odabir grobnog mesta, ponovo uz konsultaciju porodice, vršila je uprava Novog groblja. Uz dosledno poštovanje kriterijuma, među prvim sahranjenima u Aleji zaslužnih građana našli su se Risto Stefanović, Milentije Popović i Vlada Zečević, čije je političko delovanje u ono vreme mahom bilo vezano za Komunistički pokret Jugoslavije. Pored njih to su bili i književnici Čedomir Minderović i Ivo Andrić, slikar Petar Lubarda i legendarni košarkaš Radivoj Korać. Pritom, gradonačelnik je imao pravo i da od pravila načini izuzetak, te u posebnim situacijama donese odluku o sahrani lica koja ne pripadaju pomenutim kategorijama, ali su ipak dala doprinos društvenom, javnom i kulturnom životu prestonice.