Nije se retko dešavalo da mladi i ambiciozni, a željni života koji je lepši „tamo negde“, pođu putem koji ih odvede u potpuno drugačiji svet. Daleko od rodnih mesta i još dalje od života predodređenog za neke obične, anonimne ljude, mnogo je njih koji su poželeli da odu baš u Holivud. Ipak, lakše je tamo doći nego ostati, što objašnjava i zbog čega tek šačica tih ambicioznih pronađe svoje mesto pod spotlajtom. A s vremena na vreme, nađe se pokoja zvezda koja oseti kako je biti i slavan i zaboravljen.

Bila je 1895. godina kada se u uglednoj beogradskoj porodici Đorđević rodio dečkić Voja. Slovio je za naočitog mladića, sa manirima kakve bi svaki roditelj mogao samo da poželi. Nije poznato koje je škole završio, ali je pripadao, po svoj prilici, visokoobrazovanom staležu. Započeo je karijeru kao diplomata i ubrzo se iz Beograda preselio u Berlin.

Nije poznato ni kako je zatim iz Berlina dospeo preko bare. Ali, sreća mu se osmehnula kada je počeo da se vrzma u društvu filmskih glumaca i reditelja. Čak i za mladića kome nije bilo strano da ga gledaju sa poštovanjem, ovo je značilo otići korak dalje od diplomatske slave.

Diplomata, glumac i holivudski sanjar

U tom društvu američkih filmadžija, Voja je upoznao i Slavka Vorkapića. Potonji je takođe bio naše gore list, rešen da sreću potraži u svetu – najpre kao slikar, što mu baš i nije pošlo za rukom, pa se umesto toga latio čišćenja brodskih paluba. Tako je doplovio do Amerike, gde je karijeru gradio kao montažer, reditelj i teoretičar filma.

Kada je Voja Đorđević upoznao svog vršnjaka i zemljaka, imao je za sobom nekolicinu filmskih uloga, uglavnom sporednih. Od Slavka je zatim dobio poziv da glumi u njegovom eksperimentalnom filmu „Život i smrt holivudskog statiste broj 9413“. Ako je naziv pomalo neobičan, onda je i scenario bio sve samo ne optimističan. U kratkoj priči o čoveku koji je želeo da postane holivudska zvezda, taj isti čovek naposletku ostaje samo broj – bez osobina, imena i lika koji su ga činili ljudskim bićem. Možda je Vojin prijatelj, osim što se razumeo u film i montažu, ponešto naslućivao i o budućnosti Holivuda.

Đorđević se u ovom ostvarenju pojavio 1928. godine, što mu je svakako išlo u prilog kao zvezdi u usponu. Voja je već u nekoj meri bio etabliran, budući da je već za sobom naređao ozbiljnije i veće uloge. A iste, 1928. godine, pošlo mu je za rukom ono što uspeva samo retkima: da zaigra uz legendarnog Garija Kupera.

„Legija pobeđenih“ je bila odskočna daska i za Kupera koji je igrao glavnu ulogu. Ali, nije ni Voja Đorđević prošao nezapaženo. Za film je imao i stasa i šarma, jedino što, shodno tadašnjim prilikama, nije imao – glasa.

’20-te godine prošlog veka su, naime, još uvek bile godine nemog filma. Otuda je Voji uspelo da se „provuče“ do bioskopskih sala, doduše sa malom korekcijom: imao je amerikanizovanu verziju imena, pa je od Voje Đorđevića postao Voya George. Pod tim imenom ga je upamtio i tadašnji Holivud, a kada neko dobije priliku da zaigra uz Garija Kupera, to je sigurno značilo da mu je samo nebo granica.

Moglo se tako činiti, možda bi tako i bilo, samo da film u međuvremenu nije doživeo revoluciju. Sa zvukom se u filmu eksperimentisalo još pre „Legije pobeđenih“, kada je 1927. godine prikazan „Džez pevač“. Već iduće godine – tačnije, 29. maja 1928. – pravi, u potpunosti zvučni film, prvi su videli Njujorčani.

Bilo je to svega nekoliko meseci nakon što je Voya George stao uz glumačku ekipu „Pobeđenih“. Ali, zvučna revolucija koja je ubrzo zahvatila Holivud u potpunosti je preokrenula sudbinu šarmantnog Beograđanina.

Kada eksperiment postane stvarnost

Pojava zvučnog filma ogolila je i neka, za glumce poput Đorđevića, vrlo neoptimistična predviđanja. Badava njegov stas i šarm, badava i to što je, sasvim sigurno, morao znati engleski, kada Voya, po svoj prilici, nije zvučao kao rođeni Amerikanac. Kraj ’20-ih i početak ’30-ih godina prošlog veka je još bilo suviše rano da se iza kamere, na primer, pojave likovi – mahom negativci – sa „tvrdim“, istočnjačkim akcentom. Za glumce poput Voje Džordža, makar i da su već stekli slavu i imali talenta i iskustva, to je značilo samo jedno: da na holivudsku karijeru mogu da stave tačku.

Bilo je to kao da se filmski scenario preselio u stvarni život – kada je Voja, neposredno pre „Legije pobeđenih“, zaigrao u filmu o statisti pod brojem 9413. Međutim, interesantno je bilo i to što zvučni film nije odmah dočekan sa oduševljenjem. Veliki broj glumaca, među kojima i Voja Đorđević, prognozirali su mu kratak vek. Ipak, realnost ih je demantovala koliko već iste godine. A Đorđević, iako se u (nemom) filmu osećao kao svoj na svome, sada je stajao u drugačijim redovima – među velikim imenima Holivuda koja su taj isti Holivud masovno napuštali. Zvučni film je za sve njih značio sigurnu propast, jer se nisu mogli takmičiti sa glumcima koji su imali besprekorni engleski izgovor.

Druga šansa – na daskama njujorškog teatra

Nekoliko godina kasnije, a 7 godina nakon što je došao na Zapadnu obalu, Voja Đorđević se vratio u rodni Beograd. Naravno, priča o mladoj nadi Holivuda, kao i Vojino drugovanje sa Garijem Kuperom, već su uveliko stigli do beogradskih novinara. Pisalo se o njegovoj slavi, a kasnije i o karijeri koju je uništio, kako su ga ovde nazivali, „govoreći“ film. Ali, o Đorđeviću su zabeležili i da je bio „partner pravih zvezda i potom i sam postao zvezda“.

Te 1931., kada se zatekao u prestonici, Voja je već imao planove za dalje – želeo je da se vrati u Ameriku. No, ovoga puta je ciljao Istočnu obalu i svoju drugu šansu video u Njujorku.

Tamo će kasnije zaigrati na daskama koje život znače. A za svog kratkog boravka u Beogradu, Đorđević je stigao da ugosti i jednog beogradskog novinara. I te kako je imao šta da kaže, pogotovo na temu holivudskih legendi i mitova koji su vazda kružili po ovdašnjim kafanama. No, nije skrivao ni detalje iz svog života, počev od malih nogu i diplomatske karijere koja mu je utabala put ka Berlinu.

Đorđević je još tada sebe video isključivo kao glumca. Pošto je o njegovim filmovima izdašno pisala američka štampa, Voja je čuvao jednu poveću hrpu isečaka. Reporteru iz Beograda ih je ponosno pokazivao, ali sticajem okolnosti, Vojin intervju će ostati jedan od retkih koje je ostavio za sobom.

 

Nastaviće se...