Krajem 19. veka patrijarhalno uređenje društva u Srbiji polako se liberalizuje te počinje da se čuje i ženski glas. Prvo polako i stidljivo, a onda sve glasnije. Novinarske stupce pune teme o položaju žena u Evropi i Americi kao i njihova borba za ravnopravnost i emancipaciju. Tada se u Srbiji ova problematika etiketirala kao "ženska pitanja", pomalo neodređeno i malko podsmešljivo. Ali, ono šta su žene pokazale da mogu da učine posramilo je svakoga ko je ikada i pomislio da su žene samo "slabiji pol".

Sve je počelo 1875. godine u Beogradu kada se, pod pokroviteljstvom kraljice Natalije, osniva Beogradsko žensko društvo.

Razlog njegovog osnivanja, kako je navedeno, nije "zbog pretencioznih zahteva kojima se nije doraslo, već iz čiste, iskrene namere da prosvećuje sebe i ženski pomladak, da sprema sirote devojke za valjane radnje, da neguje humane osećaje, da pomaže sirote u nevolji".

Tako je i bilo.

Beogradsko žensko društvo osnovale su i činile, nećete verovati, isključivo žene. Ono je odigralo veliku ulogu za obrazovanje, rad, izdavaštvo, zdravlje i položaj žena u Srbiji. Formirale su prvu bolnicu na Terazijama kojom su upravljale isključivo žene, školovale devojke, osnovale prvi dom za stare…

Članice Beogradskog ženskog društva bile su hrabre žene koje su čak javno, preko novina, na sav glas zahtevale više poštovanja za svoje doprinose tokom ratova u kojima je Srbija učestvovala.

Foto: "Pravda", 1940. - Uprava ženskog društva

Kad dame iz visokog društva uzimaju stvari u svoje ruke

Na čelu sa Katarinom Milovuk, koja je bila jedan od osnivača, uprava društva sastojala se od 20 članica. Većinu upravnog odbora činile su dame iz beogradskog visokog društva. Među njima bilo je supruga i ćerki političara, bogatih trgovaca, profesora…

Gotovo sve su završile Višu žensku školu, te nije bilo teško odlučiti da će predvodnica humanitarnog udruženja biti baš upravnica ove visokoškolske ustanove – gospođa Milovuk.

Članice uprave zajedničkim angažovanjem donosile su odluke i upravljale ustanovama koje je Društvo osnovalo određujući na koji način i u kom smeru će ići njihovo delovanje i razvijanje, a uz stalan nadzor i komunikaciju sa podružnicama.

U to vreme eminentne ličnosti iz srpskog društvenog života bile su pozivane da budu pokrovitelji različitih društava. To je podrazumevalo da bi, ujedno, bili i najizdašniji donatori. U skladu sa time, a i želeći da imaju čast da stoje pod okriljem dame iz kraljevske porodice, za svoju pokroviteljku pozvali su kraljicu Nataliju.

Oduševljena idejom, čak i nakon što se razvela od kralja Milana, ova velika žena nastavila je saradnju sa Beogradskim ženskim društvom.

Kasnije je titulu ipak preuzela kraljica Draga, a nakon atentata nasledila ju je princeza Jelena.

Od osnivanja, pa do početka Prvog svetskog rata, Beogradsko žensko društvo je, na neki način, pokušavalo da nadomesti sve manjkavosti i propuste u državnom sistemu koji nije hteo, mogao ili imao kapaciteta da se bavi veoma ozbiljnim problemima. Baš onim koji su uvek završavali na margini potreba i za čije se finansiranje nikada nije moglo naći sredstava. Tako su školovanja devojaka, zbrinjavanje ranjenika, invalida i siromašne dece, pomoć siromašnima i starima uvek ostajali skrajnuti i van pogleda birokratskog upravljačkog sistema. Ovim ugroženim kategorijama Beogradsko žensko društvo počelo je da pruža pomoć i bude oslonac.

Foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbije / Uvodnik prvog broja "Domaćice"

Časopis "Domaćica"

Beogradsko žensko društvo 1879. godine osnovalo je časopis "Domaćica" – prvi ženski časopis koji je izlazio u kontinuitetu. U njemu su postojale standardne rubrike koje su se bavile temama higijene, odevanja i gazdovanja ali i nauke i zabave.

Pored toga u "Domaćici" je bio zabeležen celokupan rad Beogradskog ženskog društva. Promovisale su se standardne vrednosti koje su se u to vreme smatrale za ženske vrline. To su bile ženska čast, privrženost porodici i ljubav prema svom narodu. Jasno su isticali i svoju odanost kraljevskoj porodici.

Prema tadašnjim srpskim zakonima, žene nisu mogle da imaju imovinu, svoj novac niti sum ogle da se pojavljuju pred sudom. Stoga su, čak do 1937. godine, glavni urednici glasila "Domaćica" bili muškarci iako je Katarina Milovuk bila idejni tvorac ovog magazina. Zbog ovoga žene nisu mogle da svoje ideje o nezavisnosti i emancipaciji razviju u meri u kojoj su želele.

Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković" / "Beogradske opštinske novine", 1909. 

Ženska radenička škola 

Na katolički Božić, 25. decembra 1879. godine, osnovana je Ženska radenička škola. Beogradsko žensko društvo osnovalo je ovaj obrazovni centar kako bi se mlade devojke uzrasta 13-17 godina obučile za određena radnička zanimanja. Ovo bi im donelo mogućnost da časno i pošteno žive. Drugi cilj bio je očuvanje tradicije i zanata, ali i unapređivanje proizvodnje tekstila. Glavni predmeti koji su se učili u ovoj školi bili su krojenje, šivenje i vez – tradicionalno, a opet sa modernim pogledom na ove zanate. Pored toga, učenice su morale da nauče i kako da se bave tekućim poslovima koje zahteva svako domaćinstvo.

Pre atentata, kraljica Draga bila je pokrovitelj i najveći darodavac ove škole te je ona nosila ime ove vladarke.

Do početka balkanskih ratova ovu školu završilo je preko 1.000 devojaka.

Plate nastavnika i ostalih zaposlenih u Ženskoj redenačkoj školi u potpunosti je obezbeđivalo Beogradsko žensko društvo. U želji da dodatno osiguraju svoj život i budućnost učiteljice su od svoje plate odvajale po 5 procenata, a Društvo je odvajalo još toliko te je, 1895. godine, osnovan penzioni fond u koji se ovaj novac ulagao.

Sve do 1907. godine u Srbiji je ovo je bila jedina škola ovog tipa. Devojčice cu bile vredne i pod budnim okom učiteljica nizale uspehe na domaćim i inostranim izložbama na kojima su izlagale svoje radove. Tako su učenice nastupale u Parizu (1889, 1900 i 1906. godine), Petrogradu (1902. i 1903.), Londonu i Liježu (1907.), Prag ih je ugostio 1910. godine, a Torino 1912.

O zdravlju štićenica ove škole, ali i o deci kojima je pomagalo Beogradsko žensko društvo brigu su vodili dr Laza Lazarević i doktorka Draga Ljočić. Baš ovaj lekar je i predložio da se prosvetni rad udruženja proširi i na sela. Preko podružnica organizovana je svojevrsna nastava i za seoske devojka koja su se učila nezi dece i higijeni kuće.

Sa razvojem škole osnovan je i Pazar na kojem su se prodavale rukotvorine koje su napravile učenice, ali i žene koje su živele u okolini Beograda. Na ovaj način udruženje je želelo da pomogne osamostaljenje i emancipaciju žena.

Stranci i žene članova diplomatskog kora naročito su volele da kupuju na Pazaru jer su znale da su proizvodi kvalitetni, originalni i domaći. I tada, kao i danas, cenio se ručni rad i autentični srpski narodni i umetnički izraz.

U Dubrovniku je 28. septembra 1936. godine održan kongres međunarodnog ženskog saveza gde su zajednički nastupili Beogradsko žensko društvo i Kolo srpskih sestara. Članice su organizovale izložbu narodnih rukotvorina i knjiga na kojem su učestvovala mnoga društva iz Kraljevine Jugoslavije. U prostorijama prelepe palate Sponza prisutni posetioci mogli su da uživaju u kaleidoskopu boja i najrazličitijih motiva i ornamenata koji su činili folklorno nasleđe raznih krajeva naše tadašnje zemlje.

 Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković" / "Vreme", 1940. 

Đaci, sokolice i starice – niko ne sme biti zaboravljen

Sima Lozanić, tadašnji ministar privrede, 1899. godine dao je predlog da se osnuje đačka trpeza. Beogradsko udruženje žena rado je prihvatilo ovu sugestiju i odmah de dalo u akciju. Trideset beogradskih dama i 4 profesora činili su odbor, a za pokrovitelja pozvan je kralj Aleksandar Obrenović koji je ovu novu ulogu rado prihvatio. Ubrzo je osnovana prva studentska trpeza (preteča današnje menze) u kojoj su mogli da obeduju i đaci i mladi koji su bili na studijama.

Za Sokolski slet koji se 1930. godine održao u Beogradu, članice Beogradskog ženskog društva, a koje su učestvovale i u sletskom odboru, ponudile su se da u prostorijama doma u Brankovoj ulici pruže gostoprimstvo te su prihvatile čak 150 sokolica iz Čehoslovačke, Poljske i iz Lužice. Pored toga, na stan i hranu primili su 10 siromašnih sokolica sa ostrva Krk.

Ni najstarije sugrađanke nisu bile zaboravljene ni zapostavljene. Beogradsko udruženje žena mislilo je i na njih pa je 1900. godine osnovalo Dom starica koje je pružilo utočište starim i siromašnim ženama koje su bile bez ikoga svog ko bi im pomogao u ovom teškom životnom razdoblju. Na ovaj načim u Beogradu je osnovan i prvi dom za stare osobe.

Kada je otvoren brojio je 10 postelja, ali je preseljenjem u podobniju zgradu proširio svoje kapacitete kako bi primio što više starica kojima je pomoć bila neophodna.

Beogradsko žensko društvo prestalo je sa radom 1941. godine sa ulaskom Jugoslavije u Drugi svetski rat. Za 66 godina postojanja njegove članice postigle su nemerljiv uspeh u pomoći ugroženom stanovništvu, prosvetiteljskom i humanitarnom radu i oslobađanju žena stega patrijarhata.

Izvori korišćeni za tekst:

"Beogradsko žensko društvo", Wikipedia.