Sasvim očekivano, roditelji beogradskih đaka su bili najglasniji u izražavanju protesta zbog događaja na ekskurziji. Uto su se našli prozvani i direktori škola, pravdajući se da učenici na ekskurzijama, „sticajem nepredviđenih okolnosti, ponekad sami režiraju svoju zabavu“.

Zar je važno ko je kriv...

Očito da takva zabava nije uvek izlazila na dobro – naročito ako „režiseri“ nisu imali kilometražu u ispijanju alkohola. Prosvetni inspektor se, pak, na to nije mnogo obazirao, ne skrivajući negodovanje zbog obesti beogradskih đaka. Lopticu je prebacio na nastavnike, direktore i školska veća, upirući prstom u njih kao u direktne krivce.

Nisu, međutim, ni profesori vazda mogli da dišu deci za vratom. Direktori su, s druge strane, izgrede pripisivali pojedincima, pa se nisu baš svi srednjoškolci mogli okititi „zaslugama“ za ruinirane inventare.

Potom se skrenula pažnja i na to da se oko nemilih događaja podiglo previše prašine. Od nimalo laskavih naslova u štampi lako se moglo zaključiti da je reč o katastrofi neviđenih razmera – razume se, prenaduvanoj. U vrzino kolo krivaca su najzad upletene i turističke agencije.

Ovde se direktorima i profesorima zameralo i to što nisu pripazili na još jednu zamku: da ih ne obrlate organizatori putešestvija koji „jedno obećavaju a drugo pružaju“. I dok je vruć krompir skakutao iz jedne šake u drugu, nastavnici su donekle držali stranu i „optuženicima“. Neposredni krivci, iako su dobili packe u vidu vaspitnih mera, nisu morali da strahuju da će biti udaljeni iz škole.

Zbog čega se ućutala „horda divljaka“?

Glas o razuzdanim đacima koji su se „proslavili“ terevenkama, porazbijanim inventarom i intervencijom dežurnih policajaca na licima mesta, najdalje su raširili dušebrižnički nastrojeni novinari. Podgrejali su ih i dramatični naslovi, pa je teško bilo rasuditi koliko je uopšte moglo da se veruje izveštajima o srednjoškolcima puštenim s lanca.

U ovoj sveopštoj ujdurmi, svako je na kraju pokušavao da izvuče tanji kraj. Čuvajući ugled škola, direktori su se većinom trudili da nemili događaji što pre iščeznu iz javnih rasprava. Nastavnici su slegali ramenima, pravdajući se da su „nemoćni da se suprotstave razbijačkim strastima svojih učenika van učionica i kabineta“. A najtiši od svih bili su prvooptuženi srednjoškolci.

Jedino se od njih slabo moglo čuti bilo kakvo objašnjenje, opravdanje ili svedočenje na ovu temu. Kada su se znatiželjni novinari uputili u školska dvorišta, dočekalo ih je ozlojeđeno odmahivanje rukom. Doduše, ne iz obesti, već iz revolta. Na sedmu silu su gledali sa podozrenjem, budući da ih je već stavila pred svršen čin i portretisala kao „hordu divljaka“.

Ipak, nisu se sasvim izjasnili ni kao sirota nevinašca. Odlučivši da najzad iznesu svoju verziju priče, obelodanili su i diskutabilne naprečac skrojene zaključke.

Jedna stvar im se možda i mogla dati za pravo. Što se tiče vinovnika „tornada“ i ostalih ekskurzijskih nepogoda, niko nije želeo da ih ocinkari; naročito ne pred roditeljima ili (suviše) radoznalim reporterima. Sem toga, đačke terevenke su na izletima već postale deo tradicije. O razlozima su i đaci bili složni – „150 ili 200 učenika nije gomila drvenih lutaka koje će 4 ili 5 profesora provozati autobusima, prošetati kroz muzeje i vratiti kući“. Ne suviše diskretno, požalili su se i na sitnice koje su očito promakle i optuženim stranama, ali i onima koji su ih svesrdno optuživali.

Kada bi se samo i mladi o nečemu pitali...

Po svemu sudeći, delimično se moglo oprostiti i profesorima kojima je valjalo držati decu na oku: nisu na njih mogli da motre baš svake sekunde. Još jedna „sitnica“ o kojoj većina nije razmišljala jeste da su alkoholna pića mogla da se pazare doslovno u svakom dućanu, i to bez obzira na uzrast njihovih konzumenata.

Ipak, nekolicina školaraca koja se odvažila da progovori, raskrinkala je i „rekla-kazala“ izveštaje u štampi. Na sve to, najzad su iz svog ugla dali i alternativu potencijalno problematičnim terevenkama: od zajedničkih odlazaka u bioskope i teatre, do praktičnije realizacije slobodnog vremena.

Jer, valjalo je da se školarci na ekskurzijama i odmore i uz to dožive nešto lepo. Međutim, problematičnost „slobodnog vremena“ beše u tome što su ga đaci po pravilu provodili stihijski i bez plana. Stoga i nije bilo za čuđenje da klinci „gluvare po gradu u kome su prvi put u životu, a onda zamoreni od besciljnog lutanja svrate u prvu kafanu“. A od „prvookrivljenih“ se mogao čuti i predlog poput zajedničkih igranki sa đacima drugih škola – razume se, bez stihije i po planu. Samo da je neko našao za shodno da i njih sasluša i udostoji ih prava na reč.