Koliko puta ste izašli na beogradske ulice, a da ni u jednom trenutku niste naišli na nekog Beograđanina čudnih navika?

Na primer, da prepreči trotoar parkiranim automobilom, pa pošten svet mora da navigira u cik-cak. Ili, da bacanje smeća zahteva napredni level parkura, jer je „neko“ pored kontejnera istovario pola dnevne sobe.

Ovo su još, takoreći, bezazlene navičice, pa smo na njih nekako i navikli. U međuvremenu, navikavamo se i na ono što se (srećom) još ne viđa svaki dan. Vatrogasce koji se rastrče po kolovozu da ugase zapaljeni autobus. Evakuisanje iz zgrada jer je nekome eksplodirao klima uređaj. I zaista, živeti u milionskom gradu katkad donese i izvesne nuspojave. Možda bi bilo lakše da se Beograd nije toliko izgradio i da ima stanovnika koliko ih je imao pre, recimo, pedesetak godina.

Ali, manje Beograđana (i manji Beograd) ne znači nužno i manje rusvaja po ulicama. Sve i kad bismo imali vremensku mašinu i transportovali se negde na sredinu ’70-ih godina prošlog veka, dočekalo bi nas ovakvo optimistično pisanije:

„Beograd bi mogao biti čistiji, da nije nekih čudnih navika“.

Ili:

„Ulice smo pretvorili u garaže, đubre se baca unaokolo, a za to niko nije pozvan na odgovornost.“

Tako je zvučao jedan prilog iz „Beogradske hronike“, u kome je Jovan Knežević, novinar, progovorio o tim „čudnim navikama“ Beograđana. Datum je bio 29. mart 1976. godine – ne baš previše davno, ali dovoljno da nam bude jasno da i čudne navike možda imaju genetsku predispoziciju.

Novinar Knežević je još tada (dakle, pre nepunih 50 godina) sastavio jednu listu zamerki na račun ponašanja svojih sugrađana. Na primer, čuveni crveni kiosci, gde ste mogli da pazarite kobasice i viršle, ni najmanje mu nisu smetali – naprotiv. Ali, pokoje loše posledice su im bile i te kako vidljive, a nisu bile prijatne za oko: „...ako se hartija, umesto u korpe za otpatke, baca unaokolo, ili ostavlja na žbunju. Isto kao i pročitane novine, ostavljene na klupi u parku“.

Novinar je upirao u prst i na gomilice uglja, jer su Beograđani imali naviku da ih istovaraju na trotoar. Naravno, našao bi taj ugalj put do kućnih podruma, to nije bilo sporno. Ali, dodatni rusvaj je pravio vetar koji je nosio crnu prašinu niz ulice.

„I nikome ne pada na pamet da ugalj transportuje u džakovima i ovu naviku izmeni“. Rešenje je bilo jednostavno, ali izgleda da je bilo teže sprovesti ga u delo.

Inače, ako su gradske službe te 1976. u nečemu bile ažurnije, bilo je to redovno pranje ulica. Ipak, u nekom trenutku je odlučeno da ulice, umesto noću, počnu da se peru „u po bela dana“.

I to je, međutim, imalo neprijatnih posledica. Jer, u po bela dana se i ljudi razmile po ulicama, pa onda gaze po prljavoj vodi i ponovo raznose prljavštinu po opranim delovima. Ugođaj je, naravno, upotpunjen automobilima koji su dodatno prskali po baricama. Sve u svemu, isto to je mogao da napravi i običan pljusak, bez dodatne gužve u vidu mehanizacije gradske čistoće.

Ništa bolji nisu bili ni oni koji su pretežno koristili četvorotočkaše. Potonji su takođe zahtevali da ih se povremeno fino uglanca, što je najlakše bilo učiniti – a gde drugo, nego na ulici. „Naravno, kada smo ulice pretvorili u garaže“, komentarisao je u svom prilogu Jovan Knežević.

Ako ništa, garaža je pre 50-ak godina ipak bilo manje. No, Kneževića je tangiralo (a verovatno i savesnije Beograđane) to što na kolovozu ostaju „masna voda i pena od deterdženta“. Na kraju krajeva, kruženje vode u prirodi ima malo drugačije značenje u tipično gradskom ekosistemu. A kada (prljava) voda presuši, ostajale su plastične kese.

Opet, imali su Beograđani nameru da si olakšaju svakodnevicu, jer su im plastične kese dobro došle umesto kanti ispred kuća. Bilo je čak uređeno i u koje vreme se kese imaju ostaviti napolju. Ali, mnogi se na to nisu obazirali, pa se đubre počelo množiti bez reda i smisla, a najviše tamo „gde mu svakako nije mesto“.

Sve je to, s druge strane, ulazilo u slovo zakona: i bacanje otpadaka, i pranje kola na ulici, pljuvanje i stvaranje prljavštine... Što znači, mogli ste – bar u teoriji – da fasujete i kaznu. Ključne reči su ovde bile „u teoriji“. Jer, sudeći po prilogu Beogradske hronike, „ne znamo da li je ko zbog takvih navika pozvan na odgovornost“. A ako je već bilo razloga za požaliti se na „čudne navike“, i odgovor je prilično jasan.