Godine 1884., na ulicama nekadašnje prestonice zasijale su prve električne svetiljke. Kako je u mnogo čemu bio prvi, Kragujevac je od te godine lagano slao fenjere u istoriju.

Isto je potom učinio Kruševac, otkako je inženjer svetskog glasa, Todor - Toša Selesković, pokrenuo prve električne centrale. U isto vreme, u Beogradu su se ulične lampe i dalje palile „peške“. Još od ’60-tih godina 19. veka, pred svakom kafanom i gostionicom morao je svetleti ulični fenjer, i to do 10 časova uveče. Tako je naložila tadašnja Beogradska opština, nakon što je za ulično osvetljenje pribavila 60 fenjera.

O njima bi, pak, brinule fenjerdžije, koje bi se svako malo merdevinama uspele do vrhova bandera. Jedino su opštinski fenjeri bili malo drukčiji, jer su u njima svetlele sijalice dopremljene iz Beča. I mada je već uveliko bio prestonica, Beograd će do prvih električnih svetiljki pričekati još koju deceniju.

I bi svetlo: prva sijalica na struju

Prva svetiljka na struju u Beogradu je zasijala 1880. godine. Izvesni Pera Jovanović Šapčanin, inače vlasnik kafane „Hamburg“, nabavio je elektromotor i jednu lokomobilu: pokretnu parnu mašinu kojom su se pokretali drugi strojevi. Elektromotor beše postavljen u vrtu pred Narodnom skupštinom, a struja se do Jovanovićeve kafane sprovodila preko Topčiderskog druma.

Tako ova kafana beše i prva javna ustanova pred kojom se zasijala električna sijalica.

Ujedno je to otvorilo vrata i prvim modernijim spravama za osvetljenje. Ispred „Hamburga“ su se tada nalazile Bogen lampa i Edisonove sijalice, što je svakako bio progres u odnosu na svetiljke na gas, a koje su na beogradske ulice bacale svetlo od 1869. godine. O modernizaciji takve vrste već se diskutovalo i među gradskim ocima. Na dnevnom redu tada osnovane Komisije za proučavanje izvesnih opštinskih ustanova u stranim zemljama, jedno od važnih pitanja za građanstvo je bilo i uvođenje uličnog osvetljenja.

Ipak, daleko je to još bilo - bar u tom trenutku - od električnih centrala kakve su imali Kragujevac ili Kruševac. Ovome su se najpre isprečili stavovi dvojice ovdašnjih naučnika.

Elektrifikacija prestonice - ili ipak ne?

Predvodeći Opštinsku komisiju u poseti modernim evropskim gradovima, Marko T. Leko - inače i profesor Vojne akademije - smatrao je da bi na prestoničkim ulicama valjalo ostaviti lampe na gas. Leko se tada poveo problematičnim iskustvom Temišvara, jedinog evropskog grada koji je uveo električno osvetljenje. Iako njegov predlog nije u potpunosti zaživeo, elektrifikaciju beogradskih ulica je svesrdno podržao Đorđe Stanojević - takođe profesor Vojne akademije. U njegovu korist presudila su i dvojica gradonačelnika,  Vladan Đorđević i Nikola Pašić, a Beograd 1890. godine dobija i Komisiju za osvetljenje grada.

U dotičnoj komisiji se Stanojević ponovo našao uz svog „rivala“ Leka. Tako su i nesuglasice ponovo odložile elektrifikaciju još naredne dve godine. Ipak, Stanojević je najzad uverio Komisiju da bi osvetljenje na struju bila i kudikamo isplativija investicija. Iste godine donesena je i odluka da u prestonici bude uvedeno isključivo električno osvetljenje.

Do avgusta 1891., aminovan je i ugovor po kome je prva električna centrala trebalo da bude izgrađena u roku od dve godine - odnosno, do februara 1893. Tako bi se u Beogradu, makar u najdužim ulicama, najzad zasijale Bogen lampe i svetiljke na struju. Gradski oci su ustanovili i plaćanje mesečne tarife za privatno osvetljenje, a izgradnja centrale poverena je novoosnovanom Srpsko-francuskom građevninskom društvu.

Novo električno doba: Beograd je najzad zasvetleo

Do oktobra 1891. godine, u prestonici je počela da niče i prva termoelektrana. Bunar i temelj za dimnjak bili su iskopani na Dorćolu, na uglu Skender begove i Dobračine ulice i nedaleko od hrama Svetog Aleksandra Nevskog. Đorđe Stanojević se pritom ugledao na otkrića Nikole Tesle, koji je i sam posetio Beograd dok je izgradnja još bila u toku. Naime, shvatao je i Stanojević sve prednosti Teslinog polifaznog sistema naizmenične struje. Naposletku je ipak presudilo uvođenje jednosmerne struje, što se kasnije pokazalo i po kvalitetu javnog osvetljenja.

Pritom je i oprema za izgradnju centrale pribavljena od kompanije Teslinog rivala Edisona. No, većim iskušenjem su se ponovo pokazali suprotstavljeni stavovi Stanojevića i Leka. Uto su pale i molbe opštinskim vlastima za produženje roka izgradnje mreže tramvaja, za koju je takođe planirano da postane deo električne mreže.

Tako se pomalo odužila i izgradnja prve električne centrale. Ipak, od 23. septembra 1893., javna termoelektrana na Dorćolu puštena je u probni rad. Za početak rada označen je 5. oktobar, ali je izgradnja zvanično okončana do polovine januara iduće godine.

Nastavak:

KKako je Beograd dobio prvu električnu centralu (2. deo): uspon i prvi pad