Kada je bara mala, a krokodila puno, dešavaju se i takve stvari kao što je pokretanje spora zbog nečega što bi danas nazvali  marketing. U ovom slučaju iz perioda između dva svetska rata, bara je Beograd, krokodili fotografi, a povod jedan zakon čiji je zadatak bio sprečavanje nelojalne konkurencije zbog koga je izbio pravi rat, dobro… pravi sukob, okršaj kod OK korala, između konkurentskih foto-ateljea.

I na sud ako treba

Kada je 1930. godine donesen Zakon o suzbijanju nelojalne konkurencije, mnogi mali privrednici napokon su mogli da odahnu. Kao što to obično biva, Jugoslavija na ovo nije došla na svoju ideju, već na pritisak sa strane. Povod je bila Pariska konvencija o zaštiti industrijske svojine, a novi zakon je sadržao opšte klauzule, kao i pojedinačne slučajeve nelojalne tržišne utakmice.

A ovakvi primeri bili su raznorazni od stvaranja monopola i kartela, do raznih podmetanja među običnim zanatlijama. Tako se pamti slučaj jednog zavidnog pekara koji je petrolejom polio korpe sa hlebom svog komšije pekara kod koga su ljudi više kupovali. U takvim uslovima, novi zakon je došao kao „kec na jedanaest“ i povod da se stvari isteraju na čistac.

Pošto fotka?

U ovom slučaju nije bilo potrebe za fizičkim obračunom, ni paljevimo, osim onom verbalnom. Naime, kako piše časopis „Pravda“, tužbu je protiv kolega fotografa te 1933. godine podneo uvaženi beogradski fotograf Gavra Konfina, vlasnika „Foto Gavre“ na Terazijama. Uz njega su se pravnom desantu pridružili članovi Sekcije likovnih umetnika pri Zanatskom udruženju, što je čitavoj stvari davalo određenu težinu. Tužena strana bili su Selimir Lončarević iz „Foto Lonačrevića“ i Roman Urošević vlasnik, logično, „Foto Uroševića“. Na teret mi se stavljalo to da je njihov izlog privlačio više mušterija nego Gavrin(?!) I ne samo to, već da su ovo smišljeno radili jer se ispostavilo da je Urošević samo poslovođa kod Lončarevića, odnosno da je to ista firma na dve lokacije.

Razlog zašto je sve ovo dospelo pred lice pravde, bio je krajnje bizaran. Naime, dok se danas insistira na tome da cena bude istaknuta, izgleda da to u ondašnjoj maloj beogradskoj bari nije bilo poželjno. Stavljalo im se na teret da pored uspelih fotografija stavljaju natpis „komad dva dinara“, ali da bi mušterija ostvarila ovu povoljnu cenu, trebala je da uzme šest fotografija, odnosno „šest za dvanaest dinara“.

Dobro, ovo već može da se podvede pod obmanjivanje mušterija, verovatno je pomislila prisutna publika. Uvaženi sudija Vasilije Petrović je značajno pogledao optužene, malo se promeškoljio i predložio da se izmire sa Gavrom.

Neoborivi dokaz

Umesto pozitivnog odgovora, gospodin Lončareviće se samo šeretski nasmejao uz reči: - Neka nam plate dangubu, pa se možemo izmiriti.

Zatim je zavukao ruku u svoju kožnu tašnu i tresnuo pred sudiju dokaz svoje nevinosti. U pitanju je bila fotografija izloga „Foto Gavre“ na kojoj se jasno videlo da tužilac primenjuje istu taktiku kao i oni – pored velikog broja fotografa krupnim slovima bilo je ispisano „9 komada 10 dinara“.

Ova slika bila je krucijalni dokaz da je i Kofina bio sklon spuštanju cena kako bi napakostio konkurenciji, ali i marketingu koji je mamio kupce da zakorače u njegovu mračnu kutiju.

Istu praksu potvrdio je jedan od svedoka pozvanih da svedoče o grozničavoj konkurenciji prestoničkih foto-studija. Fotograf Radomir Jovanović je uz osmeh odgovorio da tako mora, jer je „posleratna kriza“.

Pošto većina svedoka nije želela da se zamara ovim sporom koji su smatrali dangubom, ročište je završeno, a suđenje odloženo na neodređeno.

Za kraj je gosn Lončarević mahnuo svojom fotografijom izloga „Foto Gavre“, stavio je u kožnu tašnu i pobedonosno išetao iz sudnice.

Tako je započeo i završen prvi (i jedini) fotografski rat u Beogradu.