Ako ste se želeli provozati sokacima devetnaestovekovnog Beograda, to je značilo spakovati se u fijaker, dohvatiti uzde i zamahom ruke naložiti konjskim snagama (onim pravim, na 4 noge) da vas povedu ulicama varoši. Gradska gospoda tako bi se lagano kotrljala od tačke A do tačke B, sve dok se ’40-tih godina 19. veka Beogradom nisu zakotrljale i čeze sa naročitom pratnjom.

U stopu kaskajući za njima, sa konja ih je budno motrila naoružana gospoda. Ona se brinula da kola bezbedno stignu tamo gde su upućena, a kako je nisu viđali baš često – svega 2 puta mesečno – Beograđani su mahom znali da je ova povorka isporučivala vredne pakete.

Generacije sviknute na klikom-do-novog-Ajfona sistem isporuke ostale bi zgranute da im ovaj pristigne u pratnji naoružanih tipova na konjima. No, od nečeg se moralo početi; a što se Beograda tiče, davno pre redova na šalterima (i još mnogo pre spamom zatrpanih inboksa), prva pošta krenula je upravo ovako. Pisma i paketi putovali su fijakerima, pešice ili u pratnji "telohranitelja", iako je u Srbiji za to isprva bila zadužena služba koja zapravo i nije bila srpska.

Bivajući u diplomatskom sendviču između zapada i istoka, Srbija je u to vreme upravu delila sa Austrijom i Turskom. Stoga su i kurirske dužnosti bile najpre u nadležnosti austrijske pošte, i zvanično je tako bilo sve do 1869. godine. Turska je, pak, nakon poraza u prethodnom ratu sa Austrijom dobila zadatak da na račun Beča obavlja kurirsku službu do Istanbula. Kako je sa Turskom još bila u vazalnom odnosu, ista dužnost "zakačila" je i Srbiju.

Tako su dve zemlje novu obavezu podelile na ravne časti. Inače, pošta kao institucija nije ni postojala u Srbiji sve do 1843., iako je zeleno svetlo za to, prema turskom Hatišerifu, dato 13 godina ranije. Neke stvari su se u međuvremenu po tom pitanju ipak dovele u red: definisane su nadležnosti poštanske službe, kad su pri Sretenjskom ustavu 1835. godine navedeni poštanski poslovi. Sve je sprovedeno u opisu delokruga rada Državnog saveta, a detalje saznajemo iz dokumenta pod nazivom "Ustrojenije o poštanskom zavedeniju".

Grafika: "Nova iskra", 1902 - Pošta u vreme Miloša Velikog

Služitelji, delišanci, surudžije: ko je sve raznosio poštu po Beogradu

Tačan datum je 7. jun, godina 1840. Tadašnje Popečiteljstvo vnutrenih dela navodi kako će dva puta nedeljno, sredom i subotom u 12č., pošta polaziti ka unutrašnjosti. Istog dana kad je obaveštenje izdato, jedan od prozora do čuvene kafane "?" dobio je ulogu poštanskog sandučeta. Nalazio se na kući trgovačkog konzula Nauma Ička – inače, gospodina zahvaljujuči kome "Znak pitanja" i postoji – postajući ujedno adresom na kojoj se otvara prva pošta u Beogradu.

Po ustanovljenju gradske pošte – kao i u godinama pre toga – Beograd i Austrija već su delile kurirske nadležnosti. Isporuku međunarodnih pošiljki (tačnije, poštanski saobraćaj od Beograda do Aleksinca – tada granice sa Turskom) preuzela je austrijska, dok je isporuke u unutrašnjosti vršila srpska pošta.

Nekoliko meseci kasnije – oktobra 1843. – u Srbiji je zaživela i Javna poštanska služba. Svoju prvu adresu dobija i Poštanska uprava, uselivši se u praviteljstvenu menzulanu Zdanija na Kalemejdanu. U narednim godinama pošta je preseljena u današnju Knez Mihajlovu, i to beše trenutak kad su na ulice po prvi put izašli delišanci u pratnji surudžija.

A to su iste one poštonoše što su u čezama vršile isporuku vrednosnih papira i dragocenosti, dok su iza njih kaskali naoružani "čuvari". Nešto češće – dva do tri puta sedmično – iz varoši bi se razmileli "obični" kuriri. U njihovim paketima bile su štampane stvari, novine i pisma, dok su docnije raznositelji dobili zvanje služitelja i novčanu naknadu od 10 para po isporučenom pismu.

Za sve to vreme, pošiljkama i pismima nedostajala je jedna sitnica. Tek 13 godina po otvaranju beogradske pošte, dana 15. maja 1866., u opticaj je puštena poštanska marka sa likom kneza Mihaila Obrenovića. U međuvremenu, raznositelji pošte nisu više ordinirali isključivo pešice i fijakerom.

 Foto: Forum Politikin Zabavnik - Poštanska služba između dva rata

Vesti "preko žice" i prvi telegraf u Srbiji

Dana 12. aprila 1855. godine iz Aleksinca je do Beograda doputovala prva depeša. Manje od godine kasnije (14. mart 1856.) telegrafska poruka u Beograd dospela je i iz Beča.

Za ovo joj je putešestvije trebalo 30 minuta. Telegrafski aparat tad se nalazio u maloj zgradi do Kneževe pivare, a kasnije biva preseljen u Stari dvor. Da bi se imalo ko će telegrafom upravljati, Beograd odmah otvara i školu za telegrafiste.

Od tada se znalo: uputi li se kome koverta zapečaćena crnim voskom, taj je odmah znao da vesti nisu za radovanje. Jer, crni vosak imale su depeše sa vešću o preminulima, dok su one "redovne" pečaćene crvenim voskom.

Puštanje u rad telegrafske službe, pak, povuklo je za sobom i izvesne zakonske izmene. Naime, pojedinim Beograđanima došlo je na um da otpočnu seču telegrafskih stubova, a kako je ova praksa postajala sve učestalija, gradski čelnici su uništiteljima stubova pripretili kaznom zatvora do 3 godine.

Tako je i bilo navedeno u tzv. "telegrafskom zakonu". A čim je ona bečka depeša prevalila put do prestonice, na svoju novu dužnost stupilo je i prvih šest telegrafista. Da su radili pri toj službi znalo se po njihovim plavim uniformama od čoje, te obaveznim rekvizitima poput sablje, mundira i kačketa sa trobojkom.

Do 1974. godine Srbija čini još korak napred u razvoju poštanske delatnosti. Iste se godine našla među još 22 osnivača Međunarodne poštanske unije, a 9 godina kasnije pokrenut je i Poštansko-telegrafski vesnik (danas PTT Glasnik). U međuvremenu, deliće istorije srpske pošte dokumentovao je i PTT Muzej, gde nam stalna postavka otkriva kako je, od polovine 19. veka do danas, Beograd prevalio put od fijakera do Post Expressa.