Otkako su na obnovi termoelektrane izvršeni krupniji građevinski radovi, Beograd je ponovo mogao zasvetleti u punom sjaju. Struju je sada bilo moguće proizvoditi i više nego što se trošilo, pa je krajem ’20-tih godina prekinuto i ograničenje potrošnje. Nakon toga su zatvorene i sve privatne centrale, a od 1927. godine pri termoelektrani je sagrađena i nova zgrada.

Iako je kapacitet značajno proširen, Opština grada Beograda već je juna 1929. godine odlučila i o gradnji nove električne centrale. Njena lokacija je bila nedaleko od stare, na desnoj obali Dunava pored Marine „Dorćol“. Nova termoelektrana nazvana je „Snaga i svetlost“, a sa radom je počela krajem novembra 1932. godine.

Tako se malo po malo rad sa Stare prebacivao na novu centralu, koja je lagano uključivana u sistem električne mreže. U prestonici je tada zaživela još jedna novina, o čemu je još mnogo ranije razmišljao i Đorđe Stanojević - sistem jednosmerne je postepeno zamenjivan sistemom naizmenične struje. Početkom ’30-tih godina to je učinjeno samo u Beogradu. U međuvremenu, ostali gradovi u Srbiji ipak su malo pričekali, te je jednosmerna struja potpuno ukinuta do 1958. godine.

Kako se (ponovo) razgranala prestonička električna mreža

Od sredine maja 1933. godine, stara centrala na Dorćolu je i zvanično poslata u penziju. Termoelektrana „Snaga i svetlost“ primila je i većinu njenih radnika. Kraj dorćolske je, pak, dograđnena Podstanica I, koja je novu centralu spojila sa postojećom električnom mrežom.

Za to vreme, nova termoelektrana je preuzela titulu jedne od najvećih elektrana na ovim prostorima. U godinama posle Drugog svetskog rata, „Snaga i Svetlost“ bila je i glavni snabdevač prestonice strujom. Sa mreže je najzad isključena krajem 1969. godine i potom pala u zaborav, a od nje su do danas ostale samo ruševine.

Iako više nije služila ranijoj svrsi, stara centrala na Dorćolu dobila je novu namenu nakon Drugog svetskog rata. Za razliku od bombardovanja pretrpljenog nekoliko decenija ranije, u novom ratu je uspela da izbegne neprijateljske udare. Ipak, 6. aprila 1941. godine, nemački okupatori ustremili su se na Direkciju tramvaja i osvetljenja, koja se nalazila u neposrednom okruženju stare elektrane.

Godine 1946., iz njene zgrade su izneti i preostale mašine i kotlovi iz ložionice. Oba dimnjaka sa dograđenih zgrada su porušena, a ostatak opreme je nekoliko godina kasnije prenet u još jednu novu termoelektranu. „Mali Kostolac“ pušten je u rad 29. novembra 1948., dok je dorćolska centrala ponovo prepuštena rekonstrukciji.

Muzejski kompleks koji čuva svetlu istoriju grada

Od 1946. godine, u kotlarnicu nekadašnje elektrane uselilo se Električno preduzeće Srbije. Rad stare centrale preuzeli su novoizgrađeni objekti u Kostolcu, kojima su kapaciteti prošireni do kraja 1968. godine. Ono što je od stare opreme preostalo, prodato je u staro gvožđe.

Iako nije sačuvano mnogo tragova od njene prvobitne zgrade, dorćolska termoelektrana je i do danas ostala u životu. U jednom od objekata izgrađenom 1927. godine nalazi se beogradski Muzej nauke i tehnike.

U njemu su nekada bila smeštene ložionica i mašinska sala. Deo ove sale nazivao se tramvajska grupa, jer se iz njega isporučivala električna energija za tramvajski saobraćaj. Muzej se u ovom delu nalazi od 2005. godine, a njegova glavna galerija našla se u nekadašnjoj kotlarnici.

Od mašinske sale pritom su uređena još dva dela muzeja: u jednom je smešten otvoreni depo, a drugi je poslužio kao klasični muzejski depo. Nekoliko godina kasnije su postavku mogli videti i svi Beograđani, otkako je 2009. godine ovaj deo kompleksa otvoren za javnost.


Kraj