Početak 2021. godine obeležilo je sletanje rovera Persevirans na Mars, koji se na „crvenoj planeti“ zadesio u potrazi za tragovima života. Da život na dalekom mestu postoji, posumnjao je i jedan naš sugrađanin koji je malim zelenima (ili možda crvenima) poslao telegram pre tačno 92 godine. 

Vlajka Ignjačević, antikvar a ne starinar

Bulevar kralja Aleksandra pre Drugog svetskog rata bio je stecište živopisnog sveta. Red kafana, red bakalnica, pa još malo telalnica, prodavnica stare robe. Jedna od eltinijih radnjica bila je antikvarniica Vlajka Ignjačevića, trgovca beogradskog sa adresom u Kralja Aleksanda 60. Od komšiluka se razlikovao tvrdnjom da se on bavi sakupljanjem antikviteta, a ne starudije i zavidnim poznavanjem marketinga. Tako u oglasima između dvadesetih i tridesetih stoji: „pregledajte vape tavane, podrume i zabačene kutove, jer može lako biti da imate neku stvar od velike vrednosti jer ja kupujem s v e što je staro – od eksera do brilijanata“. Samo jedan pogleda na ovaj oglas i biće vam jasno da je Vlajko bio daleko ispred svoga vremena.

Njegova promućurnost se tu nije zaustavljala. Beograđani su kasnije prepričavali da se na vratima njegove radnjice nalazila koža ogromne zmije sa ceduljom: „Udav uhvaćen na Zvezdari!“ A kada biste prošli kroz ovaj portal, zakoračili biste u pravu Zemlju čuda u kojoj ste mogli da provedete sate i sate preturajući po blagu važnom samo retkima. Bilo je tu knjiga, odlikovanja, celih ili u delovima pisaćih mašinama, pištolja, bodeža i sablji svake vrste, novčić svih mogućih carstava i upitne vrednosti, pa sve do svilenih jastučića i jednog rasklimatanog metalnog kreveta sa koga je „visio“ Tin Ujević.

Naime, pored starudija, pardon, antikviteta Vlajko je bio čovek koji je zaista voleo kafane, beogradske bome i jednostavno - život. Neretko je izlazio u susret talentovanim ljudima bez preterano novca, nudeći im mesto pomoćnika i krevet na toplom u njegovoj starinarnici.

Tako se zadesilo da krajem dvadesetih godina Vlajkov stalni gost i pomoćnih bude Ujević, koji je ko zna koji put dopao prosjačkog štapa. Ono što mu je nedostajalo u tom materijalnom smislu, nadoknađivao je kroz uživanje u životu do krajnjih granica. Nije bilo smicalice ili šale u tom starom Beogradu, koja na kraju nije vodila do Ujevića.

Srodnu dušu u svojim šalama našao je baš u Vlajku, te ga je počeo ubeđivati da pošalje poruku na Mars:

„Pošalji… Bićeš preteča nebeskih putovanja. Svet će se kad-tad otkačiti od drage Zemlje!“.

Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković" / "Vreme", 1930.

„Poštovana gospodo Marsovci…“

Bio je katolički Badnji dan, 24. decembar 1928. godine kada se Vlajko konačno odlučio na ovaj potez. Zaputio se do zgrade Glavnog telegrafa i  činovniku rekao da hoće da pošalje poruku na Mars. Zapanjen činovnik pogledao je levo i desno, pa pažljivo ponovio pitanje. Da, dobro je čuo, telegram je bio naslovljen na Marsovce na planeti Mars.

Usledila je zbrka u kojoj su svi od činovnika do načelnika počeli da razmišljaju kako poruku da prenesu. Posle izvesnog sabiranja, oduzimanja i kolektivnog „brainstorminga“, odlučeno je da je poruku moguće poslati, da možda čak i postoji ruta, ali da je cena paprena – 2.001 ondašnjih dinara.

Vlajko je na momenat stao, malo se zamislio da li je ovaj poduhvat baš toliko važan… i naškrabao poruku.

Kako je glasila, nije ostalo sačuvano, ali sigurno je bila rečita i prigodna.

Jer, bila je to ipak prva poruka koja je poslata sa Zemlje na Mars, i to iz Beograda.

Ruku na srce, treba napomenuti i da je jedan drugi Srbin, Nikola Tesla još početkom 20. veka tvrdio da komunicira sa Marsom, a dvadesetih je iste tvrdnje izneo i Markoni, ali ovaj put antikvar iz Beograda imao je neoboriv pisani dokaz da je bar poslao poruku.

Foto: Wikipedia / Henrique Alvim Corrêa - Ilustracija Marsovaca u Velsovom "Ratu svetova"

Kroz vasionu i vekove

Storija o antikvaru (a ne starinaru) Vlajku Ignjačeviću i porukom na Mars se ovde ne završava. Nekoliko godina kasnije, beogradsko "Vreme" piše o sporu koji je Ignjačević vodio protiv jednog advokata. Naime, Ignjačević je pozvan kao svedok u jednoj drugom procesu, ali je posle svedočenja advokat okrivljenog zatražio da se svedok izuzme jer je smatrao da je Vlajko, recimo to uprošteno, spreman da izmišlja priče. Reakcija antikvara je bila momentalna. I sam je zatražio zadovoljenje pravde zbog uvrede časti i tražio 5.000 dinara odštete. Uz tužbu je priložio prepis telegrama i priznanicu na 2.001. dinar. Ipak, Vlajko nije baš bio čovek vičan redu i strpljenju, te je pre početka prvog pretresa, sa svojim advokatom i svedocima otišao negde na piće. Pošto se nije odazvao pozivu pisara, sudija je u skladu sa tadašnjim zakonom stavio postupak ad acta. 

Vlajko je i u narednim decenijama bio sudionik brojnih beogradskih priča, od onih sa sudskim epilogom do raznih gradskih anegdota. Zbog  sa ponosom je nosio nadimak Marsovac, koji je stavio čak i unaziv svoje radnje. Nastavio je da pomaže siromašne i talentovane, među kojima je bio i veliki pravnik i profesor Pravnog fakulteta Radomir Lukić. Decenijama kasnije, Lukić je pričao da je upravo zahvaljujući Vlajkovoj podršci nije napustio studije, jer kao siromašni đak nije imao sredstava za studije. Brigu o njemu u tim vremenima preuzeo je antikvar. U ratnim vremenima Ignjačeviću se gubi trag. Danas je teško otkriti šta se sa njim desilo. Čak ni radnje u Kralja Aleksandra 60 više nema. 

Za kraj, mora se odati priznanje gospodinu Ignjačeviću na dalekovidosti. Naime, Rojters je 28. jula 1939. godine prenosi da su naučnici prethodne večeri uputili iz stanice Baldvin signal na Mars, koji je do planete putovao 3 minuta i 15 sekundi. Uzvratnu poruku čekali su još 6 minuta i 5 sekundi (za svaki slučaj), ali odgovora sa Marsa ni ovaj put nije bilo. 

Da li će odgovor tu poruku i na Vlajkov telegram stići putem Perseviransa, ostaje nam samo da sa nadom iščekujemo.