Pošto je Džoni Beri, jedna od Bazbijevih beba, tog jutra umalo izgubio pasoš, poletanje iz Beograda je kasnilo oko sat vremena. U Minhen su sleteli oko 13 časova, bez namere da se dugo zadrže.

Ledeni dan koji nije slutio na dobro 

Jedino im je vreme ponovo zadalo poprilične muke. Sneg i led su od avionske piste napravili klizalište, a posadi britanske letelice zapretilo je i otkazivanje leta za Mančester zbog problema sa motorima.

Dva puta je pilot pokušao da podigne avion sa piste, oba puta bez uspeha. Kako je i aerodrom bio blizu zatvaranja, Englezi su već svojim porodicama prosledili telegrame, javljajući da će kućama prispeti sa danom zakašnjenja. Ipak, pilot još nije odustajao – rešio je da pokuša još jednom.

Motor se pokrenuo, ali ovoga puta nije bilo „treće sreće“. Pošto se jedva odlepio sa zaleđene piste, avion je odmah po poletanju počeo da gubi brzinu. Zakačio je ogradu, udario u jednu zgradu i zaustavio se naletevši na kamion pun benzina.

Crni februar 1958.

Tog 6. februarskog dana 1958., u 15 časova i 4 minuta, Minhenom je odjeknula jeziva eksplozija. Istom silinom je odjeknula i vest o pogibiji 19-oro od 38 putnika. Poslednju utakmicu je dan pre toga odigralo 8 mladih fudbalera Mančester Junajteda, a na licu mesta su poginula i dva člana posade, tri člana stručnog štaba, dvoje prijatelja kluba i osmoro novinara.

„Ta informacija je došla vrlo rano u Beograd i ne mogu da vam objasnim kako smo se svi osećali u tom momentu, svi oni koji su učestvovali na utakmici i uopšte naš fudbal se osećao veoma loše jer je otišao jedan splet mladih igrača koji su imali jako veliku perspektivu.“

Ovako se tragične vesti sećala Zvezdina legenda Vladica Popović. Dragoslav Šekularac, tadašnji napadač crveno-belih i druga Zvezdina zvezda, najviše je zamerao sebi. „Da sam pogodio stopostotnu priliku, igrala bi se majstorica, verovatno tri dana kasnije u Italiji, a oni se ne bi vraćali kući. Što nisam bio bolji golgeter, svi  ti momci bi ostali živi“.

Mlađani Dankan Edvards, koji je preživeo eksploziju i u koga su svi polagali toliko nade, preminuo je dve nedelje kasnije. Imao je svega 22 godine. Na bolničkom lečenju je nekoliko nedelja proveo i „otac“ mančesterskih beba, Met Bazbi i, srećom, uspeo da se oporavi nakon tragedije.

„Nikada nećemo zaboraviti“

Crni bilans stravične nesreće do kraja je odneo 23 života. Minhenska tragedija, kako su je svetski novinari nazvali, duboko je potreslaa fudbalski klub iz Mančestera. Izgubivši osmoricu svojih najboljih igrača, u narednim sezonama je skončala na dnu tabele.

Ogromnu solidarnost pokazali su i ostrvski rivali Mančester Junajteda. Uz njihovu podršku, crveni tim iz Engleske uspeo je da ostane na okupu. Narednih pet godina, Met Bazbi proveo je okupljajući novi tim. Uprkos svim poteškoćama, postao je legenda kluba i već 1963. osvojio nacionalni kup.

Igrači Crvene Zvezde, koji su sa stradalim momcima podelili teren i nezaboravne trenutke druženja, nikada nisu zaboravili svoje prijatelje i kolege. Komemoraciji na Old Trafordu prisustvovao je i ostatak ekipe, a Popović i Šekularac su predali venac u ime celog kluba.

Istog trenutka, podigao se ceo mančesterski stadion. Aplauz koji je odzvanjao nekoliko minuta učinio je prijateljstvo između dva kluba još jačim.

Šest decenija kasnije, Mančester Junajted se svakog 6. februara seća svojih „beba“. Sećanje na njih je sačuvao i aerodrom u Minhenu, gde putnike dopraća i ispraća memorijalna ploča u obliku fudbalskog terena.

U Minhenskoj tragediji, živote su izgubili Džef Bent, Rodžer Birn, Edi Kolman, Dankan Edvards, Mark Džouns, Dejvid Peg, Tomi Tejlor i Liam Vilan.