Praznovanje početkom svake godine ne traje samo u prvim nedeljama, već se nastavlja tokom čitavog meseca januara.

Pored novogodišnjih i božićnih praznika, i 27. januar je za đake slobodan dan, a jutro tad uvek odiše uzbuđenjem i svečanošću. Bira se najlepša odeća, obuvaju se svečane cipele. Torba sa knjigama, barem na taj dan, nije potrebna i odlaže se u ormar. Savindan je. To je najbitniji dan u školskom kalendaru, kada svaka škola sklanja svoje klupe i namešta se za svečano proslavljanje imena "Sava". 

Sveti Sava – školska slava. Nema školarca koji ne zna ovaj izraz, i koji se ovom danu zdušno ne raduje. To je njihov dan.

Himna kao simbol proslave

Svake godine proslava u u školama počinje neizostavnom himnom. Pesma je posvećena upravo njemu, Svetome Savi, njegovoj ljubavi prema srpskom narodu i obrazovanju. Ovaj plemićki sin koji se odreka ugodnog života, svile i kadife, verovao je u moć nauke, jezika, škole, a zbog svog zalaganja proglašen je prosvetiteljem, utemeljivačem obrazovanja na našem tlu, kao i prvim srpskim arhiepiskopom. Sve je to bio Sava, ne sluteći da će vekovima kasnije, tradicionalno svake godine bez izuzetaka, svaka glavica željna znanja pevati pesmu njemu u čast, uz pomen njegovog imena. 

"Pesn Svetitelju Savi arhiepiskopu serbskome" je i prvo ime "Himne Svetom Savi", kako je danas jednostavnije nazivamo.

Smatra se da je tekst himne rođen 1935. godine, u manastiru Kuveždin, koji se nalazi na Fruškoj gori. Prvi izvori o proslavi ovog dana nađeni su takođe u ovom manastiru, i govore da je tu prvi put Savindan obeležen 1734. godine.

Prema nekim zapisima, svečanu pesmu o prvom srpskom arhiepiskopu ispevao je vladika vršački Jovan Gligorijević. Smatra se da ju je zapisao jeromonah Silvester Vučković, koji je 1832. prenosi na Hilandar.

Postoji mnogo drugih pretpostavki vezano za to ko je zapravo autor teksta himne, ali jedno mišljenje je ustaljeno i prožima se kroz sve priče – ovakav tekst je mogla napisati samo osoba koja je posvetila život Bogu. Monah koji je izučavao život ovog svetitelja, divio mu se, a ujedno ga i duhovno razumeo. 

Himna Svetom Savi

Uskliknimo s ljubavlju
Svetitelju Savi
Srpske crkve i škole
Svetiteljskoj glavi.
Tamo venci tamo slava
Gde naš srpski pastir Sava.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

Blagodarna Srbijo,
Puna si ljubavi
Prema svome pastiru
Svetitelju Savi.
Celo Srpstvo slavi slavu
Svoga oca Svetog Savu.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

Himnu danas izvode školski horovi i obavezan je deo repertoara svake škole, hora i pevačkog društva. Školarci uče tekst himne, bez obzira na to da li učestvuju u horu i priredbi. 

Nakon himne, svaka škola upriliči pogodan program, kroz koji se predstavlja život, rad i zasluge ovog svetitelja. Učenici se svojim nastupima osvrću na sve ono što je Sveti Sava učinio za života, kao i na ono što je nakon njega ostalo, a na taj način imaju prilike i da pokažu svoje talente, što i jeste uvek bila poruka i smisao Savinog zalaganja.

Prepliću se razne recitacije, ispevavaju se pesme, monolozi, ali se priređuju i predstave u kojima učenici stvaraju i slike iz Savinog života.

Sve odiše svečanim duhom i ponosom.

Iz publike svake godine pomno posmatraju roditelji i nastavnici, svi ponosni jedni na druge. Ponosni na svoje učenike koji shvataju i neguju tradiciju, ponosni i na Savu koji im je sve to, vekovima unazad i omogućio.

Obrazovanje je moć, ako se pravilno koristi.

No, vratimo se malo unazad. 

Foto: Wikipedia / Anastas Jovanović - Sava Tekelija

Počeci obeležavanja

Prvi zapisi koji govore o slavljenju Savinog imena potiču iz 1734. godine, u Sremskim Karlovcima, u isto vreme kad se smatra da nastaje i tropar, odnosno himna. Sveti Sava je preminuo 14. januara prema julijanskom, odnosno 27. januara prema gregorijanskom kalendaru, 1236. godine u Velikom Trnovu u Bugarskoj. Bilo je potrebno nekoliko vekova kako bi crkva kao institucija prepoznala njegov značaj vezano kako za veru, tako i za samo obrazovanje. Upravo se počeci obeležavanja ovog praznika i vezuju za crkvu i crkvene okvire.

Od te godine, na dan njegove smrti držale su se liturgije, litije i spevao tropar. Priređivale su se likovne predstave njegovog lika i uvršćivale u crkvene umetnine. 

Zapisi koji opisuju prvu proslavu posvećenu Svetome Savi ali van crkvenih okvira, datiraju iz 1806. godine, iz mesta Arad, koje danas pripada Rumuniji. Prema njima, proslavu je inicirao Sava Tekelija, ovaj put izvodeći je iz crkve na ulice. Na osnovu zapisa se zaključuje da su u proslavi učestvovali pored sveštenstva i građani, koji su svečano uz muziku marširali ulicama, uz pratnju pucnjave iz pušaka i topova.

Ova proslava je označila momenat kada je lik Svetog Save polako počeo da izlazi iz okvira crkvene istorije i prerasta u kult. Ovaj nacionalni kult nastao je kao posledica potrebe našeg naroda u rasejanju da se zbliže, kako sa istorijom, tako i međusobno jedni sa drugima, kroz veličanje ovog prosvetitelja.

Najraniji počeci u proslavljanju života Svetoga Save u školama vezani su za Zemun i 1812. godinu. Tada je osnovan školski fond baš za ovu namenu, i upriličena je svečanost u kojoj su učestvovali đaci i profesori. Te godine, 27. januar je prvi put obeležen kao školska slava, Savindan.

 I to nije sve... u nastavku, pročitajte kako je proslava zaživela i sa ove strane Save i Dunava:

Savindan: Kako smo počeli da "uskličemo s ljubavlju svetitelju Savi" (2)