Šta su bile "ferke" i ko je bio Miroslav Čitaković – Čita? Bez Čite, ne bi bilo ni beogradskih žestokih momaka, ili još preciznije, beogradske ulice bi bile drugačije. Enigma zvana Čita, dobar, loš, sanjar, sportista…

Miroslav Čitaković – Čita ili Ćira, pravnik, jedan je od onih ljudi o kojima bi se mogli, a i trebali napisati romani, i to u nastavcima, ili filmski serijal. Jer takav život, 80 leta, ne može da stane između korica jedne knjige, u 60 minuta kadrova. Bila su to romantična vremena, zemlja je zalečila “ratne rane” II svetske vojne, beogradska košava duvala je i sa zapada i sa istoka. Prestonica se naglo razvijala i na levu obalu Save.  

Miroslav Čitaković rodio se u 1937. godine u Skoplju. U Beogradu završava Pravni fakultet. Zvali su ga Čita ili Ćira, a znao ga je ne samo Beograd, već cela Evropa, jer kažu, on je jedan od najuspešnijih i najboljih sportista u individualnom sportu u bivšoj Jugoslaviji. 

Legenda rvačkog sporta, ali i ljudima sa nekim svojim viteškim principima i poimanjima života uopšte. To njegovo shvatanje podrazumevalo je iskrenost, duhovitost, nenametljivost i spremnost da ono što zna, a znao je mnogo, podeli sa drugima, pogotovu onim mlađim. Jednom rečju, čovek sa velik “Č”. Za jedne! 

A za druge bio je avanturista, cirkuzant, grubijan. Ali jedno je sigurno, bilo kako bilo, poštovali su ga i jedni i drugi, i mlađi i stariji. To će se kasnije pokazati kao veoma značajno, pogotovu za beogradske juniore željne dokazivanja na prestoničkom asfaltu. 

Sportista, ali kakav!

Rvanje je jedan od sportova koji zahteva temeljnu fizičku, ali i psihičku stabilnost. A Miroslav je imao sve to, pa još i pride. Volju i discipline koje je “brusio” kroz redovne treninge, i više od toga. Pamte ga i po tolikoj posvećenosti rvačkom sportu da je znao da provede ceo dan u vežbaoni, pa nije ni čudo što je bio besprekorno fizički spreman za svaku borbu, a kažu da je i u poznim godinama obavezno trenirao, tri puta nedeljno. Ali da se vratimo na početak. 

Prvo je na strunjačama rvačkog kluba Železničar odmeravao snagu i umešnost. Sportsku i onu drugu istoriju Čitaković počinje da piše prelaskom 1969. godine u Radnički sa Crvenog Krsta. Postaje živa legenda Beograda i Radničkog. Ili obrnuto – prestonička legenda i u isto vreme legenda nimalo manje legendarnog sportskog društva koje je obeležilo sportski život tadašnje “velike” zemlje. 

U tim uslovima Čita je ostavio “pečat” koji je vidljiv i dan-danas. On je tokom svoje rvačke karijere oko  25 puta bio prvak Jugoslavije u grčko-rimskom stilu. I njegov trener Ivan Čupić za njega je govorio da je “velika enigma”. Najbolji u svojoj kategoriji, ali… 

To “ali” pratilo ga je kroz život. Osvojio je “džak” medalja, plaketa, priznanja i ništa od toga nije sačuvao, ostavio za sebe. Sve što je osvojio, odmah bi poklanjao prijateljima i publici koji su ga bodrili na takmičenjima. Njemu priznanja i novac nisu imali neku vrednost. A to je pokazao nebrojno puta, pa i u nastupima za reprezentaciju.

Bio je član najbolje selekcije samo ako je on procenio da to treba biti. A kada je i bio, stavljao je vođe puta na muke – nikada nisu znali kakvo će iznenađenje doneti na peron. Tako se pred sam polazak u Finsku pridružio ekipi u šorcu i sa dva hleba pod rukom. To je bio Čitaković. Slično je bilo i u povratku. 

Bila su to dosta “oskudna” vremena tadašnje Jugosavije, i svi koji su išli van zemlje kupovali su stvari, garderobu za kojom je vladala oskudica u zemlji, ili je nije bilo. Sem njega. Dnevnice je trošio posećujući bioskope, cirkuse i sve ono što ga je tog trenutka interesovalo. 

U jednom razgovoru za Tempo iz 1969. godine prisećao se da je samo jednom prekršio taj svoj običaj. Naime, iz Lajpciga 1962. godine poneo je tegove za trening koje je platio 200 maraka. I taman kada se pomislilo, da će smešteni u torbi, tako i stići do Beograda, odmah po ulasku u zemlju “odleteli” su kroz prozor kupea uz komentar: "Ovi tegovi su suviše laki za mene i moje prijatelje, a da ih dam nekom “ciketanu”, nema smisla. Ovako je, ipak, najbolje." 

Kakav je bio Čita  pokazuje i slučaj iz 1967. godine i povratak iz Minska. Poprište njegovog karaktera – vagon restoran. Valja znati da su tadašnji, a i sadašnji, vagon restorani sa tih prostora, predstavljali centralni deo cele kompozicije. A pod tim se podrazumevalo, “iće i piće” koje je prosečnom građaninu, u najvećoj meri bilo “misaona imenica”. Ćira za dnevnice pretvorene u rublje, 40 ih je bilo, naručuje hranu, bifteke pored ostalog. U količini koju svi sportisti i pratnja ekipe, ni pola nisu mogli pojesti. Za te rublje, radi poređenja, drugi su kupovali fotoaparate, šivaće mašine i sve ono što je bilo deficitarno u domovini. Ili njegova strast da se kupa u reci po svim vremenskim prilikama i u sva četiri godišnja doba. 

Može se samo zamisliti reakcija Šveđana kada je na jednoj turneji u januaru mesecu skočio u Baltičko more. I ne samo da je skočio, već je lepo isplivao oko brodova usidrenih u luci Stokholma. Treba znati da je bilo i ratnih i trgovačkih brodova, a sva odgvorna lica iz luke i obalska straža bile su pod uzbunom. A Ćira je radio samo ono što je svakodnevno činio i u Beogradu – kupao se u Savi, ovog puta u Baltiku, po svim vremenskim uslovima.

Nastaviće se...