Izazovima nije mogao da odoli, a neki su to okarakterisali kao želju da bude drugačiji od momaka tog vremena, pomalo ekscentrik. U njemu su jedni videli mladog čoveka koji je neugrožavajući nikoga, želeo da izazove zaprepašćenje, da sve pretumba, da šokira. I kud će bolji trenutak od prvog gostovanja svetski poznatog cirkusa iz Italije Liana i Nando-Rinaldo Orfei.

Šokirati druge, to je bio njegov stil života, ili …

Beše to 1966. godine, kada je ispod Kalemegdanske tvrđave razastrao šatru prvi cirkus koji je gostovao  u posleratnoj Jugoslaviji. Miroslav, se naravno pridružio cirkusu i to kao dreser divljih životinja. Pratio je cirkus na celoj turneji po zemlji. Deo tadašnjeg “marketinga” bilo je pozivanje građana da dođu na cirkuske predstave. Kud će bolji “mamac” za potencijalne gledaoce od slona.

Tako je jednom Ćita prošetao slona po centru Beograda pozivajući narod da dođe na predstave. A kada mu je to dosadilo, vezao je slona za eletrični stub, a on otišao na piće. Sve se to dešavalo na Trgu republike, a piće je popio u tadašnjoj Gradskoj kafani. I nije se samo na tome zaustavio. Ugostio je u stanu cirkuskog mladog lava, pa kada mu je majka došla kući, samo što je nije fras “strefio”.

Majka je inače bila navikla da Čitaković u stan dovodi gotovo svakodnevno decu sa ulice, hrani ih i brine o njima, ali lav!?! Isto tako beogradska čaršija je krajem šezdesetih godina prošlog veka, pričala da je par meseci u inostranstvu, Africi i Evropi, nastupao kao kečer i da je zaradio tri hiljade dolara.

Zaljubljenik u Savu

Za reprezentaciju je birao kada će nastupiti. Tokom proleća i leta retko je bio pod državnim grbom. Tada je po ceo bogovetni dan provodio na Savi, radeći i kao spasilac. Tako je samo u toku jedne godine spasao trideset ljudi, za šta je dobio i diplomu i nagradu u novcu. Za kratko nije bilo ni diplome ni nagrade, ostala je samo priča i sećanje, pa i danas, onih malo starijih Beograđana. Sa svojim momcima, na tada najpoznatijoj plaži Nica, na levoj obali Save, brinuo se o sigurnosti plivača. Vraćao neoprezne, opominjao, vikao, vadio iz vode. A Ćita ne bi bio to što je bio, a da sam ne izvede neki svoj “podvig”. Ovoga puta skočio je sa mosta u ledenu Savu. Zimu je najčešće provodio na Savi, čak je i stanovao na reci u jednoj kolibi na buradima. Miroslav Čitaković, takav kakav je bio nije mogao da ostane van videokruga filmske kamere. Tako se pojavio u filmskim ostvarenjima “Karađorđeva smrt”, “Čudo”, "Bolani Dojčin" i "Zakletva".

Čita na strunjačama

Pamte ga kao sportistu ogromne snage koju je negovao oštrim i redovnim treninzima. U borbama je bio fer i uzoran protivnik. Poznavaoci rvačkog sporta tvrde da je “ostao u poluteškoj kategoriji, bio bi najbolji rvač svih vremena”. O kakvom je borcu reč, pokazuje i tekst u kultnom sportskom listu “Tempo” iz 1969. godine iz pera Milana Čabrića, gde on prenosi borbu Čite i njegovog drugara, inače klupskog kolege Petra Cucića:

“U finalu prvenstva države nezgodno je Čitaković pritisnuo povređenu nogu Cucića, ovaj od bola legao na leđa i doživeo tako “tuš”. Čita je podigao druga iz izgubljenog položaja, prekinuo borbu bez znaka sudije, masirao mu nogu stalno pitajući ga da li mu je bolje. Sudijama nije dozvolio da meč proglase u njegovu korist, i borba je završena nerešeno”.

Ćitina ulična škola

Uz sve ono što je Čitaković predstavljao u rvačkom sportu, Milana je poštovala i “ulica”. Mnogi su dolazili na njegove borbe i treninge, iako nisu bili sportisti, samo da bi bili viđeni u njegovoj blizini. Kada je rvački triko “obesio o klin”, sad već čika Ćira, nastavio je sa treninzima na Savi. Ovaj put na obale reke dolazili su neki drugi mladi ljudi. Tako je nastala poznata njegova škola. Beše to vreme kada su momci puni energije, snage, a mnogi od njih “kratkog fitilja” po beogradskim ulicama dokazivali tu svoju snagu, balansirajući često na ivici zakona. Čita se svom snagom trudio da ih usmeri na pravi put, put sporta. Zato je postao poznat po svojim ubitačnim treninzima koje su mladići i te kako pamtili.

U to vreme “ferka”, fer tuča, podrazumevala je ukrštanje pesnica, takmičenje. Prednjačili su upravo Čitini momci. I svi ti mladići, uslovno rečeno, potvrdu o svojoj snazi i spretnosti “dobijali” su tek pošto bi ih Čitaković propustio kroz svoje treninge. To je podrzumevalo litre znoja na savskoj obali i obavezno kupanje u reci, pa makar ona bila i zaleđena.

Tako su Čitinu sportsku i životnu školu prošla gotovo sva imena tadašnjeg asfalta. Njegova upornost i svakodnevni teninzi bili su i razlog da nakon bogate karijere postane veoma dobar kondicioni trener. A žestoki momci su se ređali u njegovoj školi. Od već legendarne stare garde Ljube Zemunca, Radeta Ćaltovića Ćente, Kneleta, Kristijana, pa sve do onih “finih” koji su samo želeli da budu deo Čitinih momaka na treninzima na reci. Beše to vreme kada se dokazivalo ko je jači “ferkama”, fer tučama pesnicama, pa ko bude jači. 

Devedesete

Sva dešavanja devedesetih, ratni sukobi i raspad stare države, nekako su doveli da sve manje bude “ferki”, a sve više puškaranja po ulicama prestonice. Ulične veštine tuče zamenile su streljačke veštine. I pored toga mnogi mladići nastavili su da treniraju kod Čitinim nadzorom. Čita je skoro pred samu smrt redovno trenirao momke pored reke, nebitno da li je leto ili zima. Za sve što je činio i predstavljao godinama za naraštaje mladića, na mestu gde je provodio najviše vremena podignuta je Čitina spomen-ploča, na obali Save gde je trenirao generacije momaka.

U februaru 2017. u 80. godini preminuo je legendarni  trener žestokih momaka beogradskog asfalta, rvač Miroslav Čitaković.

“Bio je i ostao enigma. Neshvatljiv za druge, možda i za sebe. Protivrečan. Dobar i loš, grubijan i mekušac, avanturista i primeran sportista, ekscentrik i humanista, sanjar i sušti realista. Sve to odjednom.”, napisao je Milan Čabrić u “Tempu”.