Celih šest dana je trajao žestoki udar koji je Beograd zavio u crno i sivo. Toliko je vremena trebalo i da njegovim ulicama zavladaju muk i strah. Beograd se pretvorio u sopstvenu bledu senku, i to čim je 6. april 1941. godine osvanuo pod bombama.

Nakon tih šest dana nezapamćenih napada, videla se, u punom svetlu, posledica nemačke invazije. Među razrušenim zgradama se još uvek nailazilo na sporadične požare, koji su mahom čekali da se sami ugase – jer su vatrogasci, ako ih je i ostalo, bili nemoćni. Po ulicama i ruševinama su ostala tela stradalih, čekajući da ih se koliko-toliko dostojanstveno sahrani. Nije, doduše, baš ceo Beograd ostao pust. Gužva se stvorila po bolnicama, utrkivalo se da se zbriniu ranjeni, a kako je april odmicao, tako su se prebrojavali i (zvanično) stradali. Sahranjeno je, do kraja tog meseca, preko 8.000 ljudi – a rat tek što je počeo.

Novi, privremeni stanovnici

Iako je ostao „kraći“ za nekoliko hiljada stanovnika, Beograd je nekoliko dana kasnije dobio i nove. Najpre je iz pravca Pančeva stiglo izviđačko odeljenje nemačkog 41. motorizovanog korpusa. Bilo je to 12. aprila 1941., ali je okupator nastavio da nadire i tokom noći i idućeg jutra. Delovi 7. oklopne divizije su ušli iz pravca Zemuna, a delovi 9. iz pravca Topole.

Vojska je zatekla puste ulice i grad u kome više nije bilo ni struje, ni vode, ni prevoza, ni hrane. Da bi se iole spasao najgoreg, dobar deo stanovništva se dao u beg ka unutrašnjosti zemlje. Ulaskom neprijateljskih jedinica u grad, počela je i okupacija koja će trajati narednih 1.287 dana.

Oni koji su u Beogradu ostali, vrlo brzo, već 13. aprila, dobili su zvanično obaveštenje iz Gradske uprave. Vršilac dužnosti predsednika Opštine obznanio je da je „juče 12. aprila 1941. god. posle podne Nemačka vojska ušla u Beograd“, a da je vršilac dužnosti „toga dana predao Opštinu grada Beograda prema dobivenom naređenju Komandanta mesta pukovniku Tusenu“.

„Komandant mesta naredio mi je da osiguram mir, red i bezbednost“, stajalo je dalje u ovom proglasu. „Odmah sam stvorio naoružanu građansku stražu, koja je još sinoć počela patrolirati po gradu“.

Za to vreme, nemački komandant je „izrazio želju“ da v.d. predsednika Opštine „i dalje vodi Opštinu i obavlja sve funkcije“. Najzad, v.d. je ovu „tešku dužnost primio uveren da će mu svaki stanovnik grada pružiti pomoć, koja se bude tražila za ispunjenje ovog zadatka“.

Foto: FORTEPAN / Martin Djemil 

„Okupator će se ponašati korektno...“

Koliko god da su bile lepo upakovane, sve ove reči su se suštinski prevodile u jednu: kapitulacija. U gradu u kom su već zavladali glad i očaj, nije utešno zvučao ni poziv Beograđanima da „budu svesni vremena i okolnosti u kojima žive“. I doista, okolnosti su bile krajnje sumorne.

Ali, iz Gradske opštine je stigla i koja razuveravajuća reč: da će se „nemačka vojska najkorektnije ponašati prema građanstvu“, mada je i nemački komandant tražio da „građanstvo bezuslovno ispunjava njegove naredbe i naređenja Predsednika Opštine“. U međuvremenu, Opština je preuzela na sebe da zadovolji najpreče potrebe Beograđana: ishranu, zdravlje i sigurnost.

Nije to bio lak zadatak, tim pre što je grad bio bez struje sve do kraja aprila. Ništa nije bila bolja ni situacija sa vodom. Stanovništvo se snalazilo tako što se snabdevalo iz gradskih česmi – pritom i zapuštenih – pa i uzimajući vodu direktno iz Save i Dunava. U takvim okolnostima, Beograd je postao okupiran i zarazom.

Ovo se donekle dalo rešiti vakcinacijom protiv tifusa, što bila jedna od prvih (zdravstvenih) mera pod novom, okupatorskom vlašću. Osim što je pozvala Beograđane da poštuju pravila okupatora, Gradska uprava je upozoravala da će svaki incident biti kažnjen „po vojnim zakonima“. Kako je to izgledalo u praksi, videlo se po merama koje su imale da spreče neposlušnost pojedinaca.

Nova vlast se, naime, odmah dala u osposobljavanje telefona, radija i gradskog vodovoda. Međutim, pojedine grupice su dosledno vršile sabotažu, pa nije bio redak slučaj, ako se neki kablovi nameste danas, da već sutradan budu posečeni. Nemci su tome stali na put tako što su odabrali „taoce“, okačili im trake oko ruke i zadužili ih da odgovaraju za načinjenu štetu – i to sopstvenim životom. Sličan recept je stupio na snagu i u slučaju pojedinih vojnih zgrada i pontonskih mostova.

Foto: FORTEPAN / Martin Djemil - U bombardovanju je ozbiljno oštećen Stari dvor

Život u „novoj normalnosti“

Restauracija je, ipak, davala plodove: 20 dana nakon prve bačene bombe, Beogradom se (ponovo) provozala prva tramvajska linija. Bila je to „šestica“ koja je saobraćala od Rasinske do Dvorske ulice, sa redom vožnje od 6 časova izjutra do 18h. Da bi je koristili i obični građani, valjalo je ispuniti uslov: prvi deo tramvaja je morao da bude rezervisan za nemačke vojnike.

Tramvajska satnica je ujedno pratila satnicu novouvedenog policijskog časa. Tramvaji su saobraćali od 6 izjutra do 6 časova popodne, što je bilo usaglašeno sa rasporedom dozvoljenog kretanja ulicama – jer, Beograđani su mogli da se nađu van svojih domova u periodu između 5 ujutru i 19 časova. Nakon toga je na ulicama mogla da se vidi isključivo građanska straža, koja je imala zadatak da održava red i mir.

Železnička stanica je, pak, sačekala do kraja aprila kako bi ponovo počela sa radom. Za to vreme, u automobile nije mogao da sedne tek bilo ko. Za to je bila neophodna naročita dozvola, koju su dobijali samo oni koji su direktno radili za okupatore. No, bilo je u tom novom ustrojstvu i pomalo neobičnih situacija – recimo, da su među prvima ponovo otvorene gradske kafane. Naravno, i one su se morale pridržavati vanrednog radnog vremena, a i izbor ića i pića je u njima bio prilično mršav.

Ako ništa, Beograđani su makar imali pokoje mesto da se okupe i porazgovaraju. Ali, nije bilo preporučljivo ni da se previše gluvari. Ako bi čuvari reda i mira zatekli „besposličare i skitnice“, dotični su, osim 20-dnevnog pritvora, mogli da pazare i prinudni rad.

A čak i da su redom poštovali novouvedena pravila, Beograđanima je ostajala još jedna „dužnost“: da ukazuju poštovanje i pažnju nemačkim vojnicima. U praksi je to značilo da, ukoliko im se na ulici putevi ukrste sa nekima od njih, imali su da im se sklone sa puta i prepuste im prvenstvo prolaza. Ko god se o to oglušio, sledovala mu je zatvorska kazna.

U svemu tome, postojala je jedna grupa posebno skrajnutih Beograđana. Oni se nisu mogli nadati ni trunčici ovog „luksuza“ koji je sledovao njihovim „podobnim“ komšijama i sugrađanima. I da im je sledovao, ne bi imali kada i kako da ga iskoriste, samo zato što su – Jevreji. Za njih su se uveliko spremale odaje u logoru na Banjici, koji je otvoren 5. jula 1945. U oktobru iste godine, prve zatočenike je primio i logor na Starom sajmištu.

Nešto ranije, sredinom maja 1941., ponovo su uspostavljene telefonske linije. Proradile su i pojedine javne zgrade (ponajpre sudovi), pa se moglo reći da se Beograd vraćao u redovniji režim rada. Ali, otkako je Jugoslovenska kraljevska armija potpisala bezuslovnu kapitulaciju, prestonica se mogla nazvati sve samo ne – slobodnom.