Kada je u Beogradu sredinom 19. veka otvorena prva ženska škola, delovalo je kao da se pokrenula prava mala lavina. Imali su Beograd i Srbija u to vreme učenih žena, nije da nisu, ali je žensko obrazovanje manje-više funkcionisalo po principu „koliko para, toliko muzike“.

Tačnije, devojčice su se školovale u „privatnim“ školama, što je izgledalo tako što su imale učitelje koji su im dolazili u kuće. Ali, ne i u bilo koje kuće – jer, ako ste devojčica kojoj učitelj dolazi na kućni prag, onda ste sigurno kćerka trgovca koji je za to imao da plati. Devojčice su nakon toga imale opciju da se (do)školuju u inostranstvu, jer su u ovdašnjim klupama po pravilu sedeli muškarci.

Stvari su se pomakle sa mrtve tačke zahvaljujući knezu Mihailu. Njegov ukaz je ujedno bio „amin“ da Beograd dobije prvu osnovnu školu za žensku decu. Doduše, i Turci su malo pripomogli – onda kada su iz Srbije prognani i kada je Srbija od 1833. godine mogla da se nazove nezavisnom državom.

Ipak, morale su proći godine kako bi se zaista primetilo da i ženska čeljad, napokon, može da bude kao muška – bar što se tiče sedenja u klupama. Takva jedna škola, prva u Beogradu, otvorena je u blizini Saborne crkve.

Učiteljice su u ovoj školi naročito bile hvaljene. Prosvetno ministarstvo – a tada Popečiteljstvo posveštenija – smatralo je da „srbske devojčice kod njih i o samom moralu podučene biti mogu, a u duševnom obrazovanju veliki uspeh postići...“.

Dotične dame bile su Natalija i Katarina Petrović: majka i kći, Novosađanke kod kojih dolazile prve devojčice „naoružane“ knjigama. Tada je otprilike krenula da se kotrlja i ona lavina – nije mnogo prošlo, a žensku čeljad je počela da prima i druga ženska škola na Terazijama.

Za društveni položaj žena, ovo je bila sjajna vest. Devojke su izmilele iz kuća, gde se inače smatralo da im je mesto. Međutim, dve škole su tim pre shvatile da su u problemu: ni u njih nisu mogle da stanu sve devojčice sa prijavama za upis.

Deo tihe revolucije zatim je povelo građanstvo. Gradski oci su pred sobom imali novi zahtev – da svaki beogradski kvart dobije po jednu žensku školu. Tako i bi: predlog je nakon 1856. godine usvojen, a još dve škole za devojčice su otvorene na Vračaru i na Dorćolu.

Gde ćemo sa svim ovim pametnim curama?

Ako su želje bile (i htele biti) ispunjene, sa potrebama je već bila druga priča. Devojčice su htele da uče, mnoge od njih su htele da nauče i više od onoga što se učilo u osnovnim školama, a to je, pak, bio sledeći problem u najavi. I da je hteo, curice nije imao ko da uči.

U Beogradu je situacija po tom pitanju bila još i bož’ pomozi – međutim, manjak učitelj(ic)a su većinom osećale devojčice širom Srbije. To nije bila baš sjajna polazna tačka za građanstvo koje je usvajalo nove ideale – pre svega, da jednom prosečnom školovanom građaninu (a odnosilo se to i na žene) nije bilo dovoljno isključivo osnovnoškolsko znanje.

Dakle, ulozi su rasli, što je u praksi značilo prelazak sa otvaranja osnovnih na više škole. Pošto su beogradske vlasti, s druge strane, bile rade da poslušaju narod, na snazi je od 4. marta 1863. godine bila nova odluka – da Beograd, najzad, dobije Višu žensku školu.

Dve su bile potke za organizovanje njenog rada. Prvo, da devojke u njoj steknu više obrazovanje, a drugo, da se budući nastavni kadar pripremi za učiteljski poziv.

Škola do škole – prva Viša (ženska) škola

Višoj ženskoj školi je za početak poslužila jedna vremešna kuća na Zelenom vencu. Koju godinu kasnije, 1865., preselila se u Ulicu kraljice Natalije, a tada Abadžijsku čaršiju. U ganc-novoj zgradi je već bilo dovoljno prostora i mogućnosti za neke lepe planove i programe: da se gradivo rasporedi u 5 razreda, a da devojke u školi uče srpski jezik, lepo pisanje i crtanje, prirodne i društvene nauke, gimnastiku, sviranje na klaviru...

Bile su i devojke zadovoljne – pre svega, upraviteljicom škole, Katarinom Milovuk, čije obrazovanje je bilo na (za ono vreme) zavidnom nivou. Dovoljno je govorilo šta su o njoj mislili savremenici, nazivajući Katarinu ženom koja „vredi tri muškarca“.

Katarina je na mestu upraviteljice bila gotovo tri decenije – sve do 1893. godine. I malo je reći – na stranu što je Viša ženska škola bila prva i jedina te vrste – da je zgrada u Abadžijskoj čaršiji vazda bila puna. Svake školske godine po nekoliko stotina novoupisanih devojaka, sa 1885. godinom kao rekordnom, kada je bilo 542 učenice. Nisu to bile samo Beograđanke, već i devojke iz unutrašnjosti, koje su se zarad knjiga i znanja doseljavale u školske internate.

I devojke mogu u školu, ali...

Za tih nekoliko decenija, bilo je evidentno da je Beograd dobrano odmakao od narativa da je „ženi mesto (samo) u kući“. A promena je nastupila odakle promene takve vrste inače vuku koren – od knjiga i školskih klupa.

Ipak, postojala je i dalje u svemu tome caka. A ona se nazirala ako bi se zadubilo u izvesna školska pravila.

„Da se škole za žensku decu, i škole za mušku decu odvojeno držati imaju“ – tim rečima je počinjala naredba koju su školski upravitelji izvoleli da slušaju. Naredba je, dakako, stizala sa najviše instance (državne vlade), sa još preciznijim objašnjenjem da „ne samo ženska deca ne uče u istoj sobi, u kojoj uče muška deca, nego da ženske škole ne budu u jednom istom zdaniji, ni u jednoj istoj avliji gde se škola za mušku decu nalazi, no da one budu u odvojenom zdaniju i u odvojenoj avliji“.

Izvesne podele su, dakle, svakako postojale. Svakako, ovakvom razdvajanju je kumovala tradicija, koja je i dalje „mešala prste“ u školski plan i program.

No, ženske škole su i dalje nicale – konkretno, tek što se 1900. godine zakoračilo u novi vek, ženska deca su zakoračila i u novu Žensku učiteljsku školu.

Kao što je proteklih decenija bila hvaljena Katarina Milovuk, sada su hvale upućivane na račun prvog upravnika Ženske učiteljske škole. Ljubomira Protića su kolege neobično poštovale, ne samo kao člana Glavnog prosvetnog saveta, već i cenjenog pisca i autora udžbenika za srpski jezik za osnovne škole.

Na čelu Ženske učiteljske škole, Protić je bio sve do 1926. godine. U međuvremenu je, nakon Velikog rata, i ovoj školi namenjena nova zgrada. U nju su učenice pošle 1935. godine, a pohađaju je i danas – ali, ne kao Višu školu, već kao Učiteljski fakultet.