Ako ste pre 50 i kusur godina imali radio-prijemnik, moglo se reći da ste išli korak napred u poređenju sa većinom beogradskih porodica. Tako je, doduše, bilo u celoj zemlji, zbog čega se na radio aparate gledalo kao na svojevrsni luksuz.

Zato su se i večeri uz radio željno iščekivale, naročito kod ljubitelja muzike. Ali, ne i bilo koje muzike, jer su pojedine beogradske uši bile naštelovane na melodije od preko bare. A ako su ti Beograđani pritom sluašali „Glas Amerike“, moglo se reći da su bili nepovratno „navučeni“ na džez.

Ni to nije bilo ništa novo, jer je džez već decenijama pronalazio put do ovdašnje publike. Nisu to bili samo Beograđani, već cela tadašnja Kraljevina SHS: na svirke džez bendova se odlazilo još sredinom ’20-ih, a onda je Kraljevina 1927. godine dobila i prvi džez orkestar.

Ako je delovalo da će džez ostati na nivou prolaznog pomodarstva, to nije moglo biti dalje od istine. Štaviše, nisu ga zaustavljale ni sirene za uzbunu, koje su se redovno oglašavale tokom Drugog svetskog rata. Paradoksalno, delom je to bila zasluga jednog nemačkog dirigenta: godine 1942., Hans Georg Šic je pri Radio Beogradu osnovao Big bend orkestar. Džez je bio tu da ostane, iako nisu baš svi odobravali njegov „nepredvidiv“ i „razuzdan“ duh.

Kako se džez „prošvercovao“ do beogradske publike?

Ovakvim epitetima – nepredvidiv i razuzdan – džez je „čašćavan“ neposredno nakon rata. To se, pak, poklopilo sa dolaskom komunističke vlasti, ali uprkos tome, džez – a sa njim i njegovi poklonici – nisu planirali da odu. Sredinom ’40-ih pojavili su se i prvi, pravi džez pioniri. Vojislav Simić, rođeni Beograđanin, a po pozivu kompozitor i zaljubljenik u džez, osnovao je 1946. godine Big bend Dinam. U Beogradu je u to vreme živeo i Mladen Guteša – rođeni Sarajlija, a po pozivu, takođe kompozitor, trombonista i dirigent. Sa njim je na čelu zasvirao Zabavni orkestar Radio Beograda, koji će od 1960. godine postati poznatiji kao Džez orkestar RTB.

Beograd je tada imao i Duška Gojkovića, još jednog od pionira (balkanskog) džeza. Ipak, muzičari su bili samo deo veće muzičke „mašinerije“ koja je nastavljala da dovodi džez u Jugoslaviju. Popularnost mu je rasla, naročito ’60-ih godina prošlog veka, prvenstveno uz pomoć američke ambasade.

U nekom smislu, džez je u to vreme služio u propagandne svrhe. Bilo je tu i malo politike: Evropa je bila podeljena na istočni i zapadni blok, a delila ih je (doslovno i figurativno) Gvozdena zavesa. Ali, bilo je tu i malo lova na novo tržište: pošto je džez u Jugoslaviji već imao izvesnu tradiciju, Amerikanci su imali na umu da, servirajući ga putem radio talasa uz malo rokenrola, još malo odškrinu vrata tržišta na istoku.

Uostalom, tadašnji predsednik SAD, Ričard Nikson, donekle je i sam bio nešto poput džez ambasadora. Voleo je ovu muziku, umeo je ponešto i da odsvira na klaviru, pa su se zvuci džeza lakše probijali putem radijskih talasa. A naročito se, bar u Beogradu i Jugoslaviji, željno iščekivala već pomenuta emisija „Glasa Amerike“, koja je redovno donosila novitete sa džez scene.

Neočekivani koncert na otvorenom

Iako nije sasvim uspeo da razgrne Gvozdenu zavesu, džez se prilično uspešno provlačio kroz zvučnike. Otišlo se i korak dalje, kada je Beograd naumio da džez muzičare lično dovede pred publiku.

Tog jula meseca 1971., moglo se naslutiti da će letnju atmosferu zakuvati i jedan džezer i pijanista, Vojvoda koji je već bio vlasnik Gremi nagrade za životno delo. Kao Edvarda Kenedija, na prvi mah bi ga možda bilo teže prepoznati. Ali, kada neko izgovori Djuk Elington, bez greške se zna da misli na jednog od najlegendarnijih svetskih džezera.

Iako je već bio zašao u lepe godine, 72-godišnji Vojvoda se još nije odvajao ni od muzike ni od publike. Zapamtili su ga po čuvenom „Volim vas ludo“, njegovom omiljenom pozdravu vernoj publici. A u Beogradu se taj pozdrav začuo nekoliko puta: kada ga je Elington uputio jednom novinaru, a zatim i putem radio talasa.

Ali, ovo nije bio tek bilo koji gost, niti je u Beograd došao da odsvira tek bilo kakav koncert. Naravno, očekivalo se da će Djuk Elington ispuniti sva očekivanja. Možda se samo nije slutilo da ta očekivanja nadmaši pre samog koncerta.

U prestonici je Elington dočekan onako kako mu priliči – „vojvodski“ i uz glasnu podršku beogradskih džezera. Vojislav Simić, isti onaj pionir koji je okupio Džez orkestar RTB, bio je u pripravnosti čim je Elington kročio na beogradski aerodrom. Svečano je dočekao Vojvodu i, pomalo neočekivano, zasvirao njegov hit „Take a train“.

Bilo je to skoro kao na filmu: prolazite kroz carinu, a u pozadini se čuje i prikladan „saundtrek“. Tome se ni Elington nije nadao, ali je drage volje prihvatio igru. Štampa je posle kazivala i kako je na trenutak „ukrao“ dirigentsku palicu Vojislavu Simiću, dodelivši pritom svircima novo, neformalno ime – „aerodromski orkestar“.

Košnica u sali, košnica van sale

Tog 14. jula, Djuk Elington nije izneverio ni beogradsku publiku. Ali, nije ni ona izneverila njega: sva mesta u sali tadašnjeg Doma sindikata su bila rasprodata. Elington je bez problema opravdao i svoj nadimak, kada se pred 1.700 duša pojavio u elegantnom odelu i sa gospodskim manirima.

Prepričavala se i docnije njegova ležernost dok je „štrikao“ na klaviru i vodio beogradski orkestar – uostalom, tako nešto je i priličilo veteranu džez scene. Ali, bilo je gužve i van sale Doma sindikata, ponajviše ispred Elingtonove garderobe.

Ljubiteljima džeza su se ovde pridružili novinari, a oni su se mogli smatrati srećnim ako su dobili priliku da razmene par reči sa Vojvodom. Ne zato što nije bio razgovorljiv – naprotiv – već zato što je bilo povuci-potegni ko će (i da li) od novinara doći na red.

A Vojvodu, čini se, nije ni najmanje tangirao ovakav metež. Navikao je – uostalom, i to je priličilo jednom džez veteranu – pa se nije sticao utisak da je bio jedna od onih nedodirljivih zvezda. Bio je zadovoljan ponajpre publikom koja je „razumela džez“, bio je zadovoljan i orkestar koji je uz njega svirao, a imali su i novinari razloga da budu zadovoljni – njegovom srdačnošću i njegovim „Volim vas ludo“.

Ako je već toliko puta ponovio omiljenu mu uzrečicu, nije bilo na odmet da je ponovi još jednom – ali, na srpskom. Bilo je to nešto poput specijalnog izdanja Djukovog pozdrava, a izgovorio ga je tamo odakle se i njegova muzika isprva čula: na talasima radija, u emisiji „Pop top 50“. Pritom ni njegovo „Verujem da ćemo se ponovo sresti“ nije bilo daleko od istine – Djuk se u Beogradu ponovo obreo samo nekoliko meseci kasnije.

 

Nastaviće se...