Još se borbeni vihori Drugog svetskog rata nisu pošteno stišali, a u Beogradu se, januara 1945. godine, ponovo okupila jugoslovenska radnička klasa. Pređašnje ratne godine zatrle su i rad sindikalnih organizacija, ali sada je valjalo vratiti se važnim zadacima: od obnove zemlje i pokretanja industrije, do ustanovljenja socijalizma i radničkih prava.

Tri godine kasnije, dotadašnji Jedinstveni sindikati radnika i nameštenika Jugoslavije skraćuju naziv i objedinjuju se u Savez sindikata Jugoslavije. Istovremeno, prestonica će u jeku posleratne urbanizacije postati bogatija za još jedno značajno zdanje. Dom Sindikata Jugoslavije, koji se tada počeo graditi kraj današnjeg Trga Nikole Pašića, bio je mnogo više od sedišta ove organizacije u narednih desetak godina.

Dom radničke klase na temeljima socrealizma

Uz sve napore koje je nosio oporavak od rata, sredina prošlog veka donela je i narodne i radničke borbe. U to vreme je svoj glas i značaj ponovo dobila radnička klasa. Na sve načine se zalagala da i ona dobije svoje "domove" – mesta koja će postati žarištima političkih i kulturnih aktivnosti.

Takav naum počeo je da se ostvaruje 1947. godine. Po projektu arhitekte Branka Petričića otpočela je izgradnja Doma sindikata, a na njegove temelje stala je ideja o intenziviranju političko-kulturnog života. Time su se otvorile i prilike za organizovanje međunarodnih manifestacija i skupova, ali i približavanje umetnosti i kulture širim narodnim slojevima.

Realizacija ove ideje imala je i popriličnu cenu: ukupno 948 miliona dinara koliko se uspelo izdvojiti iz državne kase. Nakon četvorogodišnjeg zastoja koji donose politički raskoli na relaciji Josip Broz-Staljin, podizanje Doma sindikata nastavlja se 1951. godine.

Ni ambicije sindikalaca nisu bile zanemarljive – očitovale su se već u samoj veličini zgrade. Zauzevši prostor između Trga, hotela Kasina i Dečanske ulice, dobila je i prostrani pasaž koji kroz Dom seže do Bezistana. Za to vreme ozbiljan građevinski poduhvat rađen je prema originalnim zahtevima Sindikata. Zamišljeno je da to bude velika, masivna građevina u duhu socrealizma, te je i izgradnja, uz upotrebu novih materijala, zahtevala kompleksne konstrukcijske proračune.

Rezultat je bila građevina koja je ponela karakteristične odlike arhitekture posleratnog perioda – pre svega, tragove monumentalizma i moderna arhitektonska rešenja lišena najmanjih naznaka dekoracije. Ovakav projekat se za arhitektu Petričića našao među najreprezentativnijim u njegovom stvaralačkom opusu, a sama izgradnja zahtevala je mnogo zalaganja i dobru organizaciju.


Foto: Fortepan / Fortepan - Dom sindikata šezdesetih godina kada je Trg Marksa i Englesa još uvek bio veliki parking

Svečano otvaranje Velike dvorane – sva beogradska publika pod jednim krovom

Kako bi sindikalne ambicije postale stvarnost, na izgradnji Doma bilo je angažovano čak 36 kompanija različitih grana. Radilo se danonoćno i bez zastoja, zbog čega je 15 kompanija naposletku dobilo posebnu zahvalnost Centralnog veća Saveza Sindikata.

Od kompletne zgrade, ipak, najviše zalaganja i rada zahtevala je njena najreprezentativnija odaja. Velika dvorana zamišljena je kao sala koja će ugošćavati domaće i međunarodne konferencije, važne političke skupove i sastanke, kao i brojna kulturna dešavanja namenjena celoj beogradskoj javnosti: od kongresa i priredbi, do koncerata i bioskopskih projekcija. Da bi vaskolika prestonička publika stala pod jedan krov, valjalo je i kapacitete prilagoditi veličini i posećenosti manifestacija najrazličitijih vrsta. Stoga je Velika dvorana dobila promenljivi broj sedišta – 2.100 za kongrese i slične događaje, 1.955 za koncertne priredbe i 1.904 za projekcije filmova. Privođenje ovakvog poduhvata kraju potrajalo je još narednih nekoliko godina, te su do 1955. godine okončani glavni radovi na izgradnji.

Tri godine kasnije, iako sama zgrada još nije bila u potpunosti završena, zvanično je otvorena i Velika dvorana. 13. juna 1957. godine, nakon pozdravnih reči Ašera Deleona – člana Centralnog veća Saveza Sindikata – orkestar Beogradske filharmonije izveo je Četvrtu simfoniju Čajkovskog. Time je označen i početak rada institucije koja je podigla na noge društveni život tadašnje prestonice.

Po tome se Velika sala Doma izdvojila već u nekoliko narednih meseci: jedna za drugom, u njoj su se nizale brojne manifestacije. Najpre je to bio Jugoslovenski radio-festival lake muzike, a zatim i Prvi kongres radničkih saveta Jugoslavije. Do jeseni iste godine ređali su se i lokalni i međunarodni skupovi iz oblasti medicine, poljoprivrede i inženjerstva, a ništa manje značajna nije bila ni prva bioskopska projekcija.

Premijera domaćeg filma "Samo ljudi" održana je 7. septembra iste godine. Od tog datuma, i kadgod u Dvorani ne bi bilo drugih programa, bioskop je radio bez prekida. Kako je prestonica u to vreme još oskudevala u prostorima namenjenim bioskopskim projekcijama, redovan filmski repertoar pozdravili su svi poklonici sedme umetnosti.

 

O tome kako je Velika dvorana Doma sindikata postala centar kulturnog života prestonice u drugom delu priče: 

Beogradski Dom sindikata - koga je sve ugostila "beogradska Olimpija"?