Pre više od jednog veka, sarajevskim ulicama su odjeknula dva hica. Nekoliko trenutaka kasnije, ka rezidenciji bosanskog guvernera su se uputili Franc Ferdinand, austrijski nadvojvoda, i njegova supruga Sofija, vojvotkinja od Hoenberga.

Ona dva hica su bila uperena u njih, sa epilogom koji je iznikao iz semena razdora zakopanog davno pre 28. juna 1914. godine. Nadvojvoda i njegova supruga su podlegli povredama, a mesec dana kasnije, Srbija od Austrougarske dobija objavu rata.

Nije trebalo dugo da se sazna ko je ispalio sudbonosne hice. Kao atentator je imenovan Gavrilo Princip, mladić od nepunih 19 leta. Ali, Princip je bio tek jedan od „sedmorice mladih“, pripadnika revolucionarnog pokreta Mlada Bosna. To što je povukao obarač bilo je dovoljno da ga lansira u vrh ovdašnje, pa i evropske istorije.

Sudbina Gavrila Principa je za vreme i nakon tog čina takođe dobro poznata. Automobil u kome se nalazio Franc Ferdinand je prošao tik pored njega. Ostatak je, naravno, istorija: političke prilike u Evropi su nepovratno izmenjene, a Princip je, nakon dvostrukog ubistva, pokušao da presudi samom sebi.

Da se upuca pištoljem – nije mu pošlo za rukom. Nije uspeo ni da se otruje cijanidom, a zbog tadašnjeg Habzburškog zakona, ni sudija nije mogao da ga pošalje u smrt. Pošto je u trenutku antentata imao manje od 20 godina, Princip je izbegao smrtnu kaznu. Osuđen na 20 godina zatvora i prebačen na teritoriju današnje Češke, u samicu ozloglašene tvrđave Terezin.

Nepune 4 godine kasnije, Princip je podlegao tuberkulozi. Ali, sudbina bi mu možda i bila drugačija, samo da je atentat protekao po inicijalnom planu.

Prvi put...

Pre nego što su tog 28. jula Sarajevom odjeknuli hici, sedmorica mladića i pripadnika Mlade Bosne rasporedila se duž ulice koja je vodila ka sarajevskoj Gradskoj većnici. Plan je, ukratko, glasio ovako: ko prvi uoči automobil sa austrougarskim predstolonaslednikom, taj prvi puca.

Spletom okolnosti, automobil je prvi primetio Muhamed Mehmedbašić. Ali, dok je stajao i čekao, osamnaestogodišnji Muhamed je izgubio strpljenje. Ne mrdnuvši prstom, pustio je da se Franc i Sofija „otkotrljaju“ kraj njega.

Ipak, Mehmedbašiću je uspelo ono što drugoj šestorici nije: da utekne pre hapšenja i prebegne u Crnu Goru. Do 1916. godine, nosio je čin potporučnika i nalazio se sa srpskom vojskom u planinama Albanije.

Pravda ga je, doduše, stigla 1917. godine, ali ne zbog učešća u Sarajevskom atentatu. Kada je vojska već pristigla na Solunski front, u priču se ubacio regent Aleksandar Karađorđević. Nekolicini političara je rekao da je na njega, tokom vožnje Solunom, pokušan atentat.

Zaverenici – među kojima je (ponovo) bio i Mehmedbašić – izvedeni su pred Veliki Vojni sud u kasarni Treće armije u Solunu. U suđenju koje je upamćeno kao Solunski proces, glavni inspiratori – među kojima i pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, a inače zamenik načelnika iste te Treće armije, te vođa tajnog udruženja „Ujedinjenje ili smrt“ – osuđeni su na streljanje. Muhamed Mehmedbašić je, pak, osuđen na 20 godina zatvora i amnestiran već 1919., dve godine nakon suđenja.

Vratio se potom i na prvo mesto zločina – u Sarajevo, gde je proveo ostatak života. Tokom Drugog svetskog rata se ponovo našao na meti, ovoga puta ustaških snaga. Nakon zarobljavanja i mučenja, Mehmedbašić je preminuo u maju 1943. godine. A ono što mu 29 godina ranije nije pošlo za rukom, pokušao je da „popravi“ Nedeljko Čabranović.

Drugi put...

Čabranović sa Gavrilom Principom nije delio samo principe, već i svoje poslednje odredište – tamnicu u tvrđavi Terezin.

Da su okolnosti bile samo malo drugačije, Gavrilo Princip ne bi ni morao da poteže svoje oružje. Pošto je Muhamed Mehmedbašić već naprasno odustao od zadatka, štafetu je preuzeo Nedeljko Čabranović.

Čabranović je povorku sačekao pored glavne policijske stanice. Kada je video automobil sa predstolonaslednikom, brže-bolje je ka njemu bacio ručnu bombu. Ipak, donekle ga je preduhitrio vozač, koji je spazio da neki „objekat“ leti prema njemu. Nagazio je na gas, bomba je odletela ispod četvrtog automobila u koloni i eksplodirala sa desetak sekundi zakašnjenja. Pukovnik Erih fon Mericio i grof Boz-Valdek (inače, dvojica austrougarskih zvaničnika) sa lakšim povredama su preveženi u sarajevsku bolnicu.

Nedeljko Čabranović i Gavrilo Princip su zajedno, decembra 1914., dovedeni na suđenje. Budući da je i on u trenutku atentata imao manje od 20 godina, izbegao je smrtnu kaznu. Svojih 20 godina je trebalo da odsluži u tvrđavi Terezin, ali je preminuo ne dočekavši slobodu.

Ali, Nedeljko nije bio jedini Čabranović koji je skončao u zatočeništvu. Praktično cela njegova porodica je bila žrtva rata: otac kao zatočenik u Trebinju, majka, braća i sestre u logoru kod Bosanske Krupe, a baba – na vešalima.

...Prodato

„Treća sreća“ je, najzad, pripala omanjem mladiću koji je iz prve (i druge) pogodio Franca Ferdinanda i Sofiju. Ipak, i taj plan je prethodno prošao izmene i dopune. Sumnjalo se, naime, da je glavna žrtva atentata trebalo da bude guverner BiH, Oskar Poćorek – isti onaj u čiju rezidenciju su odveženi ranjeni predstolonaslednik i vojvotkinja.

Njih dvoje su postali mete nakon dojave članovima Mlade Bosne, koji su iz tajnih izvora saznali da ovi dolaze kako bi nadgledali vojni manevar. Gavrilo Princip i ostatak ekipe bili su spremni na akciju danima pre atentata.

4. juna 1914., u Sarajevo su iz Beograda stigla trojica zaverenika: Princip, Čabrinović i Trifko Grabež. Grabež se među članovima Mlade Bosne obreo još kao gimnazijalac. Na dan atentata, pozicirao se blizu sarajevske gradske Većnice, naoružan bombom i revolverom.

I on se, poput Mehmedbašića, odmah dao u beg. Ubrzo je uhvaćen i osuđen na 20 godina robije, ali slobodu nije dočekao: preminuo je, kao i Princip, od tuberkuloze u tvrđavi Terezin.

A jedan od sedmorice koji je uspeo (makar u početku) da izbegne hapšenje, bio je i Danilo Ilić, inače Principov blizak prijatelj. Ilić je bio nešto stariji od ostalih, jer je u vreme atentata već bio svršeni student učiteljskog fakulteta. Potom se dohvatio pera i u Sarajevu i Beogradu radio kao novinar.

Ilić je i jedini od zaverenika koji je, osim Mlade Bosne, bio član tajnog udruženja „Crna ruka“. Bilo je to drugo ime za „Ujedinjenje ili smrt“, čijem vođi, Dragutinu Dimitrijeviću Apisu je, pored Muhameda Mehmedbašića, suđeno u Solunskom procesu. U trenutku kada su Čabrinović i Princip već smešteni iza rešetaka, Ilić je uhapšen u rutinskoj raciji nakon atentata.

Bio je i jedini koji, zbog godina, nije mogao da eskivira smrtnu kaznu. Umešanost u atentat je priznao nakon velikih pritisaka, a obešen je u Sarajevu nepunih godinu dana kasnije: početkom februara 1915., dok je Veliki rat uveliko besneo.

 

Nastaviće se...