Tog 29. januara 1921. godine, centar Beograda bio je neobično živ. Mnoštvo Beograđana okupilo se oko Terazija kako bi svedočili događaju koji je upriličio predstolonaslednik Aleksandar. Žitelji prestonice imali su prilike videti još jednog protagonistu važnog događaja; zapravo, u njegovu čast je državni vrh i organizovao ovu svečanost. Jedan uvaženi francuski general bio je spreman da primi svoj novi počasni čin.

No, najpre mu je general Petar Pešić, kao poklon srpske vojske, uručio zlatni pehar sa čašom od kristala. Francuski general potom je sedamnaestoricu naših oficira odlikovao ordenom Legije časti, dodirnuvši svakome od njih epoletu svojom sabljom. Tek tada mu je regent Aleksandar uručio počasni čin vojvode jugoslovenske vojske, a francuski vojskovođa na istom događaju zauzvrat je srpsku prestonicu odlikovao Krstom Legije časti.

Za uvaženog Francuza, to beše izuzetna čast koju je zaslužio kao jedan od najmudrijih vojnih stratega svog vremena. Nepunih mesec dana kasnije, u rodnoj Francuskoj uručena mu je i najviša vojna titula, čin maršala. Francuska vlada to je argumentovala time što je dotadašnji divizijski general u prethodnom ratu „probio bugarski front i namorao neprijatelja da kapitulira. Ovaj uspeh, kome nema ravna u evropskom ratu, doveo je do rušenja Centralnih Carstva“. Zbog poštovanja i poverenja koje je tokom Velikog rata ukazao srpskoj vojsci, Beograd će mu se odužiti i podizanjem spomenika na Voždovcu.

Luj Franše d’Epere tako je postao jednim od najpoštovanijih generala Prvog svetskog rata. Kao izuzetnom strategu, pošlo mu je za rukom ono što nijedan od njegovih saboraca do tada nije uspeo – da iskoristi prednosti srpske vojske i savezničkih trupa u cilju pobijanja neprijateljskih snaga i konačnog okončanja rata.

Grafika: Wikipiedia / (L'Illustration, n° 5184, 18 juillet 1942), Antony Troncet

Bezuslovna vera u snagu srpskog vojnika

Obrevši se na Solunskom frontu 1918. godine, Luj Feliks Mari Fransoa Franše d’Epere – kako mu je puno ime glasilo – već je iza sebe imao podugačku vojnu kilometražu. Rođen 1856. u Francuskom Alžiru, po završetku Specijalne Vojne Škole Sen-Sir 1876. godine dobija čin pešadijskog potporučnika. Unapređenje u čin kapetana stiče 1885., završivši pre toga ratnu Akademiju i postavši komandantom pešadijskog bataljona. Do 1903. godine postaje pukovnik, a 5 godina kasnije dobija čin brigadnog generala.

Do početka Prvog svetskog rata, d’Epere je vojno iskustvo sticao učešćem u kolonijalnim ratovima u Alžiru, Tunisu, Kini i Maroku. Sledeće unapređenje dodeljeno mu je 1912. kada postaje divizijski general. Gotovo sve četiri godine koliko je trajao Prvi svetski rat (odnosno, do aprila 1918.), d’Epere je komandovao francuskom armijom. U junu iste godine zapućuje se na Solunski front.

Trenutak u kome postaje komandantom srpske armije označio je i početak neraskidivog prijateljstva između francuskog generala i srpskih vojnika. Iz ovog prijateljstva izrodilo se naročito poštovanje prema celom narodu koje je svakako bilo uzajamno, jer i Srbi su u njemu prepoznali vernog saborca koji je od njihove čete načinio nepobedivu silu protiv neprijateljskih snaga.

Sem toga, d’Epereov dolazak na čelo srpske armije predstavljao je preko potrebni vetar u leđa nakon dugih i teških borbi. Njegovom prethodniku, generalu Gijomu nedostajalo je poverenja u kvalitete koje je srpska vojska nesumnjivo posedovala. Pritom, srpski vojnici već su dugo sudelovali u bitkama koje nisu vodile nikuda. Stanje na bojnom polju nije bilo optimistično, što je i neprijateljskim snagama omogućilo da zaređaju uspehe.

Foto: Wikipedia / Orjen  -  Spomen ploča maršala d'Eperea među srpskim vojvodama iz Prvog svetskog rata na Kajmakčalanskoj osmatračnici u Pionirskom parku 

„Veni, vidi, vici“ u francusko-srpskom stilu

Dobivši priliku da se upozna sa srpskim vojnicima, general d’Epere je prepoznao odliku koja ih je istog trenutka povezala. Snažni patriotski duh, toliko karakterističan za francuske saveznike, bio je tek jedan od zajedničkih kvaliteta kojim će se udružiti protiv suparnika. Videvši spremnost da i uprkos najtežim naporima ne odustaju od oslobođenja svoje zemlje, d’Epere se odmah odlučuje na promenu strategije.

Umesto serije slabijih napada koji bi iscrpeli neprijatelja, sada je bio spreman na siloviti udar. Na Balkanskom frontu to je bila novina, nešto što niko od njegovih prethodnika do tada nije učinio. Kako bi izvršio proboj fronta, francuski general sačinio je plan da glavna ofanziva otpočne nedaleko od mesta na kome su bile pozicionirane dve srpske armije. Oslanjajući se na iskustvo i strateške veštine, d’Epere je odluku doneo nakon iscrpnih proračuna prednosti i slabosti neprijateljskih i savezničkih snaga. Cilj je bio da se iz rata eliminiše bugarska vojska, što bi automatski dalo prednost francuskim i srpskim trupama.

Od danonoćnog bombardovanja kojim je oslabljena bugarska odbrana, a potom i uzastopnih napada pešadije sa puškama i bajonetima, srpska i francuska vojska nepokolebljivo su napredovale kroz neprijateljske linije. Ovim „2 u 1“ sistemom –  u isto vreme razbijajući bedeme i nasrćući na zatečenog neprijatelja – Srbi i Francuzi zajedno su krčili put ka Srbiji. Počev od 14. septembra 1918. godine, za svega deset dana Solunski front je probijen u širini od 45 kilomerata. Bugarska vojska bila je u potpunosti primorana na povlačenje.

General koji je promenio tok Velikog rata

Iako nije bila odlučujuća za dobijanje rata na Balkanu, ovo je bila prva saveznička pobeda koja je predstavljala prekretnicu u ratu. Ubrzo po odstupanju, bugarska vojska proglasila je kapitulaciju. Nemačka vojska, pak, prinuđena je da se povuče čak 300 kilometara, da bi sopstvenu odbranu mogla ogranizovati tek ispred Niša.

Brzina kojom je tada izvršen proboj Solunskog fronta istovremeno će ubrzati i dalji tok, pa i sam ishod rata. Napokon su se prilike preokrenule u korist savezničkih snaga. Nemačka se našla u poziciji da promisli o izlasku iz sukoba, što je posledično dovelo i do započinjanja procesa primirja.

Svega dva meseca kasnije, u jednom železničkom vagonu u francuskom mestu Kompjenj, Nemačka je i zvanično potpisala kapitulaciju. Tog 11. novembra u 11 časova izjutra, okončan je rat u kome je učestvovalo 36 zemalja sveta. Četiri meseca pošto je pristigao na Solunski front, Luj Franše d’Epere izveo je ofanzivu koja će u roku od nepunih 60 dana okončati četvorogodišnji sukob. Ipak, uvek je bio rad da istakne zasluge srpske vojske. Veoma je cenio srpskog vojnika, nikada ne zanemarujući njegov doprinos u pobedi savezničkih snaga u Velikom ratu.

Neraskidivo prijateljstvo između maršala i srpskog naroda

Kao čovek bez predrasuda i širokih interesovanja, d’Epere je u ratnim okolnostima lako uočavao prednosti srpskih trupa prema kojima su njegovi prethodnici mahom bili sumnjičavi. O poštovanju koje je kod njega izazivala snaga srpske vojske, progovorio je i u predgovoru svoje knjige „Vitezi slobode“ (1938):

„Ko su ti junaci koji mogu da se podiče da su zaslužili jedno od najvećih vojničkih odlikovanja u svetu? To su seljaci, skoro svi; tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomljivi, to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva... Ali, došao je rat. I, evo, kako su se namah, okupljeni oko svoga kralja i svoje zastave za slobodu zemlje, ti seljaci, bez napora, pretvorili u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, stvorene od izdržljivosti i poleta, zbog kojih sam ja gord što sam ih vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske...“

Zasluženo, njegovo učešće u Prvom svetskom ratu nagrađeno je i u Srbiji (činom počasnog vojvode jugoslovenske vojske) i u Francuskoj (činom maršala). Čvrsta prijateljska veza sa srpskim narodom, pak, trajaće do kraja d’Epereovog života. U Francuskoj, Luj Franše d’Epere se 1934. godine našao među članovima čuvene Francuske akademije. Na toj poziciji ostao je sve do smrti godine 1942. Što se Beograda tiče, pored spomenika na Voždovcu ime maršala d’Eperea poneo je i bulevar između Mostarske petlje i petlje na Autokomandi.

*Naslovna fotografija preuzeta je sa sajta Nacionalne biblioteke Francuske.