Ridanje i naricanje jedini su koji seku tišinu u glavnoj sobi mrtvačnice. Svakome bi sledili krv u žilama, ali ne i Aliji Mamutovskom. Bar ne naizgled.

Sablasne noćne smene

Reklo bi se, navikao je gospodin sitnih očiju ispod gustih obrva na ovakve prizore. Ipak, nije ga sasvim „očvrsnulo“ ni dvadeset godina u tišini koju mestimično zaparaju jecaji. Sa druge strane mira, Aliju je sačekivao opasan i težak rad – „teži od olova“, koji „iznurava telesno i još više duševno“.

Kao da je u tim trenucima gubio nekog svog, jer bi i njega svaka smrt zabolela. Sačuvao je uprkos tome svoje stoičko držanje, učeći da vremenom bude pomalo težak na suzama.

Beograđani koje je dočekivao pred njihov poslednji ispraćaj postajali su mu, na neki način, prijatelji. Tako ih je i on žalio, ali u sopstvenoj tišini. Između njih i Alije se rađalo prijateljstvo, pomalo neuobičajeno i kratko, ali iskreno.

Stoga ni on nije ostajao ravnodušan kako se to u prvi mah moglo činiti. Od tihog žalovanja bi, poput svojih prijatelja, ostajao nem, ponekad i satima, ne uspevajući da progovori ni reč.

U maniru svojstvenom svojoj službi, Alija im je tako činio i poslednju uslugu. Upokojene je zbrinjavao tako što bi ih okupao i obukao, ne bi li na poslednji ispraćaj otišli u čistim odelima. Ovo mu behu „prijatelji“ kojima su odelo doneli rođeni i bližnji, ali bilo je i usamljenika bez igde ikoga – siromaha katkad i bez najobičnijih košulja, kojima Alija nije žalio darovati svoje. Ni on ih nije imao dovoljno, ali ih je rado darovao kao uspomenu pred poslednji ispraćaj.

Beograđanin sa neobičnim prijateljima: pred Alijom Mamutovskim svi su bili jednaki

Stradalnici u nesrećama, upokojeni bolešću i godinama, zatim Beograđani čije je živote odnela tuđa ili, pak, sopstvena ruka – pred Aliju bi svakodnevno dolazili svakojaki (ne)poznanici. Za njega su svi odreda bili ljudi, a razliku među njima nikada nije pravio. Bogati ili siromašni, sami ili oplakivani od strane voljenih, Alija je o svima brinuo sa velikom posvećenošću. A ponekad bi među njima i sam prozborio koju reč.

Svako malo bi se podsetio, „Alija, ne popuštaj“. Međutim, njegovi prijatelji bili su nemi, te mu je preostajalo da u tim trenucima bude sam svoj sagovornik.

Iako nije među njima pravio razliku, nije jednako ni Alija pred svima bio „popustljiv“. Ugleda li skamenjeni lik nekog davljenika, i sam bi se gotovo zaplašio. Ali, najviše bi ga rastužila dečja lica. Znao je, popusti li jednom, da će popustiti zauvek.

Pamtio je i najsablasnije smene u godinama nakon rata: u bolnicu su tada dospevali stradali u Jajincima i Umci. Donosili su ih jedne za drugim, i tada je, sećao se, malo ko od njegovih kolega „oči odmarao“. Alija je, pak, radio danonoćno, katkad ne sklopivši oka ni dve-tri noći zaredom. Tragedije poput ovih bile su mu najteže, ali najžalije mu beše to što im nije mogao pokloniti „pažnju koju zaslužuje svaki ljudski stvor – makar u njegovom telu i ne bilo života“.

Na svu Alijinu sreću, velike tragedije nisu bile česte za njegovog radnog veka. Ipak, glavna sala njegove mrtvačnice retko kad je ostajala prazna. Kada je toga dana ispratio nesuđenog mladoženju, i tek što je za njim pošla povorka, pred bolnicu je stigao gospodin sa buketom cveća. Tiho je zamolio Aliju da ga odnese preminulom prijatelju, sa kim se i Alija tog jutra već sprijateljio. A nove poznanike je nastavio svakodnevno da dočekuje, te ni u mukloj tišini iza bolničkih vrata nikada nije ostajao sam.


Prvi deo:

Alija Mamutovski - jedini čovek u Beogradu pred kojim su svi bili isti (1. deo)