Darinka Grujić-Radović: dama koja je postala majka srpskoj ratnoj siročadi

Za jedno maleno ljudsko biće sa željom da tek upozna svet, najteže iskustvo bilo bi upoznavati ga sasvim sam. Onda kada izostane podrška onih najvažnijih u njegovom životu, i još više ako se na taj gubitak nadoveže detinjstvo obeleženo ratom.

Balkansko je područje, na nesreću, imalo pregršt takvih poglavlja. Dva rata koja su zahvatila i Srbiju i ostatak sveta ubedljivo su donela najviše stradanja. A najtežu sudbinu doživelo je na stotine hiljada mališana ostavljenih bez roditelja, čitavih porodica, domova i – detinjstva. Da nije u ondašnjoj Srbiji bilo dame sa nadimkom "Mama Grujić", ubedljivo bi ih bilo i mnogo više.

Jer, ko god bi odlučio usvojiti na stotine i hiljade mališana bez roditelja, taj bi na sebe preuzeo i posebnu roditeljsku ulogu. Tako je i gđa Darinka Grujić-Radović (1878 – 1958) svojevremeno prepoznala da će njena "porodica" biti od onih sa mnoštvom članova – iako nijednog od njih ne spajaju krvne veze.

Ta porodica nosila je ime "Srpsko-američki dečji dom". Njena glava bila je upravo Mama Grujić, iako valja pomenuti da je imala i nesebičnu pomoć "sa strane". Njena priča, iako vezana za decu iz Srbije, počinje hiljadama kilometara daleko od naše zemlje.

Foto: Wikipedia - Džona Frotingem, Amerikanac koji je pomagao Srbima

Osnivanje porodice za decu unesrećenu ratom

Još pre no što će se posvetiti zbrinjavanju ratne siročadi, Darinka Grujić-Radović već je gradila svoj humanitarni "staž". Njena misija započinje u trenutku kada se pre Prvog svetskog rata kao srpski emigrant obrela u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovde postaje predsednica udruženja "Srpska žena", i ta je organizacija blisko sarađivala sa američkim Crvenim krstom. Tokom ove saradnje Darinka upoznaje Džona Frotingema, Amerikanca koji će narednih godina odigrati značajnu ulogu u misiji pomaganja deci koja su se našla u vrtlogu rata.

Predratni period Darinka je mahom provela sakupljajući novčana sredstva namenjena za pomoć Srbiji. Među njima je bila i Frotingemova donacija u visini od 10 hiljada dolara, ujedno i najveća do tada suma poklonjena Darinkinoj organizaciji. Gđa Grujić-Radović u međuvremenu je provela mnogo vremena pričajući mu o teškim uslovima života srpske ratne siročadi. Njena svedočenja potakla su Frotingema da po tom pitanju učini i nešto konkretno, čime se rađa ideja o tome da iz Amerike put Srbije krene čitav kontingent bolničke opreme.

Zahvaljujući Frotingemovoj donaciji, Darinka najpre uspeva da u Sremskoj Kamenici osnuje "Dom za ratnu siročad". Sklonište je odmah pronašlo 2.200 mališana, dok istovremeno deo poklonjene medicinske opreme biva upućen u Beograd. Džon Frotingem ubrzo poklanja još jednu donaciju: ukupno 200 hiljada dolara, uz 200 bolničkih kreveta, nekoliko lekara i pratećeg medicinskog osoblja, iz Amerike je dopremljeno u Srbiju.

Krajem 1914. godine, u tada već ratom zahvaćenu Kraljevinu Darinka stiže sa namerom da se u potpunosti posveti brizi o ugroženoj deci. Iznova se udruživši sa Frotingemom, najpre osniva dve bolnice na samom jugu zemlje, u Đevđeliji i Skopju. Naredna destinacija biće grad Šabac, gde pod svoje uzima decu koja su ostala bez roditelja nakon austrougarskih zločina. Tamošnji utisci definitivno će je opredeliti da odlučno nastavi sa humanitarnim radom.

Ratne neprilike, pritom, nimalo joj nisu išle na ruku. Dom za ratnu siročad u Sremskoj Kamenici već tada je zbrinjavao veliki broj dece, a Darinka je mališane pronalazila na svakom koraku – po gradovima, varošima, spaljenim i uništenim selima, kraj puteva gde su završavala nakon pogibije roditelja... Koliko god je bilo moguće pokušala ih je skloniti na sigurno, te se i njena "porodica" iz dana u dan nastavila uvećavati.

S obzirom na ratne okolnosti, uslovi za tako nešto u Srbiji svakako nisu bili idealni. Od tada pa tokom narednih godina, "Dom za ratnu siročad" otpočeće neobično putovanje po čitavoj zemlji.

Foto: Vreme, 1933. - Darinka Grujić, patrijarh Varnava, deca i zaposleni u domu za siročad 1916. godine

"Ekspedicija" Mame Grujić po ratom zahvaćenom Balkanu

Pre no što će započeti nesvakidašnju "turneju", Darinka svoju sve veću porodicu najpre zbrinjava u beogradskoj opštini Mladenovac. Nakon toga se upućuje u Niš, da bi do kraja 1915. godine ratne prilike primorale srpsku vojsku na povlačenje preko Albanije. U istom periodu, Grujić-Radović kreće put Skopja, gde uspeva smestiti decu u prostorije jedne škole. Potom nastavlja ka Bitolju i Đevđeliji, ali sticajem okolnosti, ubrzo biva prinuđena da pređe u susednu Grčku – najpre u Solun, a nakon toga u Atinu.

Za sve ovo vreme, ovom putujućem Domu prirdružuje se i sve više dece. Rat je tek zašao u drugu godinu, a ogroman broj njih već je ostao bez roditelja. I Mama Grujić, pritom, morala se snalaziti iz dan u dan: tako su, primera radi, tokom boravka u Solunu utočište našli pod američkim šatorima, dok su ih u Atini tamošnji vojnici razmestili u obližnje vile i školske prostorije.

Privremeno nastanivši mališane u grčku prestonicu, Darinka na kratko odlazi u Ameriku kako bi sa Džonom Frotingemom dogovorila dalje aktivnosti vezane za Dom. Ovde će steći i zavidan publicitet, i to nakon što je američka štampa prenela priču o njenim nepokolebljivim nastojanjima da, uprkos svim poteškoćama, što više dece dobije toliko potrebnu sigurnost. Uz neskriveno oduševljenje dočekala ju je i tamošnja delegacija, te se Darinka u Grčku vraća sa velikom količinom donirane odeće i hrane.

Uprkos tome, okolnosti i dalje nisu bile ružičaste. Grčka u međuvremenu objavljuje rat Nemačkoj i Bugarskoj, a zaoštrena politička situacija ponovo je ugrozila opstanak "Doma za ratnu siročad". Za Mamu Grujić i njene mališane to je značilo iznova put pod noge i potragu za novim prebivalištem. Srećom, ovoga puta dobijaju pomoć francuskih saveznika, koji će ih svojim brodom "Devon" prevesti na sigurno.

Foto: Vreme, 1933. - Vest povodom otvaranja Doma za siročad i zabavišta u Krunskoj 14

Francuski raj za srpske mališane

Tog decembra 1916., ogroman broj ljudi okupio se u luci francuskog grada Tulona, poželevši dobrodošlicu – kako ih je tamošnja štampa nazvala – "deci mučenicima". Mnogočlana porodica se iz Tulona upućuje u Nicu, i to je bio trenutak kada napokon, nakon dugog lutanja, uspeva pronaći mir i sigurnost. U vili "Alhambri" dobila je krov nad glavom i sve uslove za iole pristojan život, a mališanima se ubrzo otvaraju i vrata osnovne škole. Mlađi su sada mogli boraviti u zabavištu, dok su deca školskog uzrasta pohađala časove francuskog i engleskog jezika.

Time otpočinje i novo poglavlje za "Dom za ratnu siročad". U čast Darinkinog humanog saborca ustanova je ponela novo ime: "Dom za siročad Džona Frotingema". Uskoro, međutim, na njegovo insistiranje, preimenovan je u "Srpsko-američki dečji dom".

Kao direktor je na njegovo čelo stala Darinka Grujić-Radović. Osposobiti ratnu siročad za samostalan život, te im pružiti priliku da se školuju i postanu "svoji ljudi" – ovo je za nju bila nova misija. Uz novostečenu sigurnost, aktivnosti Doma više se nisu ograničavale isključivo na privremeno zbrinjavanje dece od hladnoće i gladi. U narednom periodu, jedna grupa mališana poslata je i na školovanje u Englesku, a dečje utočište u vili "Alhambri" bilo je otvoreno sve do okončanja rata.

Godine 1919., Mama Grujić se sa mališanima napokon mogla vratiti u Srbiju. Kao privremeno rešenje, njihovom boravku su poslužili paviljoni "Letnjikovca za slabunjavu decu" na beogradskom Košutnjaku. Ubrzo potom vraćaju se u Sremsku Kamenicu u dvorac mađarskog grofa Karačonjija, dok Darinka u međuvremenu ne odustaje od namere da pronađe trajno rešenje za Dom. Više puta upućivala je zahtev da se zgrada novog Doma izgradi na Topčideru. On, međutim, nikada nije ispunjen, te "Srpsko-američki dečji dom" u Sremskoj Kamenici ostaje sve do zatvaranja godine 1933. Usledela je još jedna selidba u Beograd, ovoga puta u Krunsku ulicu br. 14 i prostorije Doma "Čarls Dikens".

Dve godine kasnije, u Americi umire dugogodišnji Darinkin saborac Džon Frotingem. Što se pak, Mame Grujić tiče, s početkom Drugog svetskog rata lagano se gube tragovi o njenom daljem životu i delovanju. Ono što se zna jeste da je sremskokamenički dom, nakon preseljenja u prestonicu, pretvoren u Domaćičku školu, a uoči rata Darinka nastavlja sa radom kao članica organizacije "Beogradsko žensko društvo".

Zna se i toliko da je umrla 1958. godine, te da je sahranjena na beogradskom Novom Groblju. Ipak, lokacija njenog groba do danas nije pronađena, budući da njenog imena nema u evidenciji sahranjenih. Uprkos tome, Darinka Grujić-Radović ostaće upamćena kao jedna od najaktivnijih humanitarki u Srbiji tokom Prvog svetskog rata, ali i kao žena koja je značajno doprinela učvršćivanju američko-srpskog prijateljstva.