Strma ulica koja deli Voždovac i Vračar na Dušanovac, Pašino brdo i Šumice i spaja ga sa Vračarom, ime je dobila po čoveku neobične i kratke životne priče, koji niti se zvao Milenko, niti se prezivao Grčić. Iza ovog pseudonima krije se lirski pesnik, naslednik Branka Radičevića, "fruškogorski slavuj", prevodilac i lekar.

Pravo ime pesnika Grčića Milenka bilo je Jovan Grčki. Samo prezime ukazuje na njegovo cincarsko-grčko poreklo, koje je nasledio od oca Todora Grčkog, uglednog trgovca i majke Ane Barako. Rođen je u mestu Čereviću pored Beočina, 15. novembra 1846. godine. Oca gotovo da nije ni zapamtio. Todor umire kada je Jovan imao samo 4 godine, a brigu o porodici preuzima majka Ana. Ovaj rani gubitak i velika vezanost za majku, kojoj posvećuje brojne pesme, obeležiće i njegovo buduće stvaralaštvo. Njoj je, neki veruju, mogao da zahvali za svoj pesnički talenat i blagu, gotovo sanjalačku narav. Od oca je nasledio jaku volju, ozbiljnost i odgovornost u svemu, a posebno u radu.

U rodnom mestu završava osnovno obrazovanje u srpskoj školi, a u Petrovaradinu nemačku školu. Kao dobar učenik iz dobre kuće, dalje školovanje nastavlja u gimnaziji u Novom Sadu. Novi Sad je u to vreme s pravom nosio epitet "srpske Atine", centra kulture, srpskog duhovnog preporoda i nacionalnog žara. Upravo ovim žarom, mladi Jovan počeo je da gori tih gimnazijskih dana. Posrbljuje svoje prezime Grčki i počinje da se predstavlja kao Grčić. Tih godina i pod novim imenom čitaju se njegovi prvi stihovi na sastancima književnog društva "Pupoljak", koje je Jovan pokrenuo sa nekoliko gimnazijskih drugova.

Kako je Jovan postao Milenko

Gimnazijsko školovanje ga vodi dalje u Segedin i novi književni kružok, "Slogu". U to vreme, sa samo 17 godina, objavljuje i svoju prvu pesmu "Ne boj mi se..." u časopisu "Danica". Ova godina, ispostaviće se, biće presudna za njegovo dalje stvaralaštvo. Naime, u njegovom srcu počinje da tinja ljubav prema Mileni Stefanovićevoj, njegovoj poznanici iz detinjstva. Njihovu nevinu, gotovo detinju ljubav, prekida iznenadna Milenina smrt, 1864. godine. Imala je samo šesnaest godina. Iznenađenje i bol zbog gubitka prve ljubavi, navešće Milenka da počne da piše stihove posvećene izgubljenoj muzi, a kao pseudonim uzima varijaciju njenog imena - Milenko.

Prvi put se ovim imenom potpisuje 1865. godine u "Danici" ispod pesme "Zaplakaće", koja se počinje gotovo proročkim stihovima:

"Zaplakaće zlatna mladost

Kraj grobnice moga žića,

Zakukaće sretni dani,

Brzo jato sokolića!"

Od tada, pa sve do kraja svog kratkog života, pesme će potpisivati ovim imenom u spomen na nju.

Fruškogorski slavuj

Život mladog pesnika vodi put prestonice Austrije, gde upisuje studije medicine. U Beču se priključuje društvu "Zora", a pored objavljivanja svojih pesama, prevodi sa nemačkog Getea, Šilera, Hajnea, piše književne kritike. Pored "Danice", njegove peseme izlaze i u časopisu Matice srpske - "Matica", te "Mladoj Srbadiji". Pesme ispunjene ljubavlju prema rodnom kraju i otadžbini, čitaju se i na književnim večerima koje u rodnom Čereviću organizuje njegov brat Đorđe. Zbog ovih tema, dobija i nadimak "fruškogorski slavuj". Nešto lošija dela bile su epske pesme i fantastične pripovetke inspirisane delima Gogolja i E. T. V. Hofmana.

Ipak, ovaj idilični život mladog umetnika i budućeg lekara, prekidaju sve češći napadi zlokobne bolesti, tuberkuloze, od koje boluje od detinjstva, te 1868. godine prekida studije i vraća se na neko vreme kući. Naredne godine izdaje u Beču svoju prvu zbirku poezije, u kojoj je sakupio većinu do tada objavljenih radova. Još jednom odaje počast svojoj nikad prežaljenoj ljubavi, kojoj posvećuje stihove na početku zbirke "Pesme. Spevao ih Milenko":

"Oh, kako mi pero dršće,

oh, kako mi čelo gori!

Al' na srcu što mi leži

hajde, pesmo, izgovori:

od imena tvog M i l e n o,

sazid'o sam spomen mio,

u ranjenoj strasti svojoj

M i l e n k o m  se prekrstio."

Iako su njegove pesme bile pet puta brojnije u "Danici" od pesama Laze Kostića, zbirka radova primljena je vrlo oštro od strane kritike. Njegov bliski prijatelj i mentor, Antonije Hadžić, urednik "Matice", čak se potpuno ograđuje od Milenka i vrlo negativno ocenjuje ciklus pesama "Proleće", koje je Milenko posvetio upravo njemu. Anonimni kritičar pisao je u "Mladoj Srbadiji", da je Milenko previše brzao sa izdavanjem zbirke i da nisu sve objavljene pesme jednakog kvaliteta. Anonimni T. savetovao je Milenka da je trebalo još malo da sačeka, kako bi napisao još lepše pesme, nazivajući objavljena dela "nedonoščadima".

Odlazak u anonimnost

Ali vremena za mladog pesnika nije bilo. Razočaran kritikama i odbačen od prijatelja i mentora, lošeg imovinskog i zdravstvenog stanja, povlači se iz javnosti. U narednim godinama nastavlja da piše.

Poslednje Milenkovo objavljeno delo bio je ciklus pesama "Mozajik", štampan 1875. godine u "Srbadiji" i potpisan sa "+++", umesto čuvenog imena. Začudo, ovaj put kritika je bila izuzetno pozitivna.

Ipak, hvalospevi su došli prekasno. U vreme dok su se njegove pesme ponovo sa ushićenjem čitale na književnim večerima, Jovan Grčić Milenko ležao je na samrtničkoj postelji u beočinskom manastiru. Izdahnuo je uz reči: "Oh neumitna smrti", u zagrljaju voljene majke, 29. maja 1875. godine.

Zaostavština Jovana Grčića Milenka imala je podjednako tragičnu sudbinu. Danas su sačuvane samo pesme objavljene u časopisima, dok su one u rukopisu izgubljene tokom nemačke okupacije u Prvom svetskom ratu. Zbog loših kritika za života, i kasnije od strane Jovana Skerlića, zamiranja romantizma u srpskoj književnosti i kulturi, njegovo ime danas je poznato tek studentima književnosti, ljubiteljima književnog stvaralaštva 19. veka, učenicima istiomene škole u Beočinu i možda ponekom stanovniku ulice Grčića Milenka na Voždovacu i Vračaru.