Nepisano je pravilo da su oni po kojima ulice u Beogradu dobijaju ime svojim radom ostavili neki trag u našem gradu. To su pisci, umetnici, vojskovođe i razni drugi čija imena večito krase naš glavni grad. Jedna od njih je Mis Irbi, za čije ime se često mlađi zapitaju – da li je stvarno beogradska ulica dobila ime po misici? Po čemu je neka mis bila značajna za život Beograda? Čega je ona uopšte bila mis? Hajde da saznamo.

Mis Balkana 19. veka

Iako sama titula ukazuje suprotno,  nije toliko poznato da se radi o tituli "gospođe", a ne nekom zvanju sa takmičenja lepote.

Gospođa Adelina Paulina Irbi, ili Adelin Pavlija Irbi, poznatija kao Mis Irbijeva ili Mis Irbi je bila Britanka koja je mnogo volela Balkan i njegov narod. Irbi je u Balkancima videla svu dobrotu, radost i iskre, iza velike patnje koju su preživljavali decenijama, pa i vekovima, dok su Evropa i svet i dalje veoma malo znali o njima.

Postala je dobrotvor, a samim tim i član čitave balkanske zajednice. Provela je život tu, i među "svojim iskonskim narodom" je i sahranjena.

"Kada sam došla u Bosnu i Hercegovinu upoznala sam jedan divan i dobroćudan narod, čija je beda u meni probudila saosećanje, te sam im, stoga, odlučila posvetiti svoj celi život, kako bih lečila njihove patnje i umanjila bedu."

Putovanje kao način života

Paulina Irbi rođena je u dobrostojećoj britanskoj porodici 1831. godine. U svojim dvadesetim godina, još živeći u Engleskoj, upoznaje prijateljicu Džordžinu Mjur Mekenzi, i tada neplanirano počinje njihov novi život. Žene visokog staleža, dobrih poznanstava i velikog bogatstva odlaze na razna putovanja u potrazi za novim iskustvima i nadahnućima.

Da li bi i koliko ljudi zaista napustilo dobar život, sa privilegijama, u višem staležu, samo da bi pomogli ljudima koji to nemaju? Život kakav je, pre Balkana, imala Mis Irbi mnogi od nas bi itekako poželeli, ili mogli samo da sanjaju. Bila je pustolov i avanturista, samo je želela putovati. Međutim, jedno od takvih putovanja joj je potpuno preokrenulo život iz korena.

Kada su se istrošile ideje turističkih destinacija koje treba obići, njih dve su krenule da obilaze manje primamljiva, reklamirana i posećivana mesta. Tako ih je put naveo ni manje ni više nego na Balkan. Iz Engleske su krenule za Grčku, želeći da posete Atinu, međutim brdoviti Balkan ih je omeo i ostavio u njima trag.

Grafika: Wikipedia - Ilustracija iz knjige o Bosni Makenzijeve i Irbijeve

Želele su da više saznaju i vide predele turske imperije na Evropskom kontinentu. Znajući da je taj deo Turske opisan kao "divlji", imale su spremljeno sva potrebna dokumenta, pratnju, kao i samu činjenicu da su one Engleskinje – neustrašive, ugledne, hrabre i nezavisne. Uspešno su rešavale sve neugodnosti po putu: pljačkaše, štale umesto spavaona, prljave hanove, čak i jedno hapšenje! Uhapsili su ih Austrijanci jer su mislili da su ruske špijunke. Svakako je u to vreme bilo i sumnjivo da dve mlade dame putuju nedeljama konjskom zapregom, po Evropi.

Ovakvo proputovanje je zasigurno donosilo mnogo više uzbuđenja od poseta banja i monumentalnih mesta po Evropi, stoga im nije ni padalo na pamet da ga prekinu.

Na svim tim putovanjima zapisivale su sva iskustva, ne želeći da ih zaborave, a želeći da ih podele i sa svojim sunarodnicima u domovini. Objavile su putopise, beleške, ali anonimno, jer je to bilo vreme kada se smatralo da žene ne mogu da putuju, pišu, i obavljaju slične "muške poslove", s obzirom na to da imaju drugačiju, "iskrivljenu" percepciju.

Priručnik o Slovenima

Nakon trogodišnjeg putovanja i obilaska Srbije, Kosova i Metohije, Bugarske, Grčke, Makedonije, Albanije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, iz putopisa se rađa knjiga pod nazivom "Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi".

Jedan vremenski period između 1863. i 1864. godine žive i u Beogradu. Znale su da će u ovom gradu dobiti znanje iz srpskog jezika, koji su htele da nauče, kao i pomoć oko pripreme knjige za objavljivanje na tom jeziku.

U Beogradu knjiga konačno izlazi na Petrov dan, 1868. godine. Prevedena je sa engleskog i štampana u Državnoj štampariji. U njoj su pisale o celokupnom putovanju, ne izostavljajući ni jedan detalj. Pisale su o manastirima po Staroj Srbiji, o Kosovu, samoj istoriji Srbije i istorijskim ličnostima kao što su Kraljević Marko i Nemanjići… Opisale su tipičan izgled Srbina i Bugarina. Govorile su o Božiću u Crnoj Gori, Albanskim krajevima, hrišćanstvu na Balkanu, veri, tradiciji, istoriji i njihovoj savremenosti, tj. tadašnjem stanju stvari, kakve su same i zatekle. 

Sa jedne strane Irbi i Mekenzi su ovim htele da "pobiju" ustaljene predrasude o narodu koji živi na ovom tlu, a sa druge strane da predoče u kakvoj situaciji ti ljudi žive, i na taj način angažuju više instance za pomoć. Knjiga je izazvala veliki interes, kako u čitavoj Evropi, tako čak i na Američkom kontinentu. Uspele su da u svetu stvore pravednije mišljenje o Južnim Slovenima, i da prave istine o njima izađu na videlo. Promenivši svoj stav prema ovim narodima zbog toga, nekoliko tada poznatih engleskih političara se aktiviralo i  kasnije učestvovalou humanitarnoj misiji ove dve Engleskinje u Bosni. I sami političari su govorili kako knjiga, zapravo, "svetu proširuje vidike".

Zaljubljivanje u Bosnu

Fascinacija Balkanom se javila čim su dve Engleskinje i kročile na njegovo tlo. Upoznavale su se sa folklorom, religijom, naravima, običajima, kao i sa čuvenom istorijom i nekadašnjom imperijom koja je zapala u zaborav, bivajući pod turskom vlašću. Šarenolikost o kojoj su slušale i saznale nestala je, tradicija se rušila, blago pljačkano, istorija zaboravljena. Ljudi, pokorni pod većom silom bili su namučeni i ponižavani. To je ono što je ove dve viktorijanske dame ganulo i navelo da promene svoj život kroz zanimanje i novo mesto boravka.

Preselivši se u Bosnu, ceo njihov životni put se sveo na pomaganje ovim narodima. Nedostatak obrazovnih institucija naveo ih je da otvore "Društvo za unapređenje slovenske dece u Bosni i Hercegovini". Ovaj njihov humanitarni rad i želja za pomaganjem dovela je do toga da im to postane svakodnevnica, a na neki način i posao.

 

A šta se posle dešavalo sa životima gospođa Irbi i Mekenzi, pročitajte u nastavku...