Nikolaj Hartvig, poslanik ruskog carstva svoju službu u Beogradu obavljao je u vreme Aneksione krize 1914. godine. Bio je veliki prijatelj Srba i čovek kome su svi skidali šešir dok je šetao ulicama prestonice. Zapravo Beograđani su ga čak rado svojatali i prozvali Nikola Hartvić.

O ljubavi koju je Nikolaj Hartvig gajio prema Srbiji svedoči i sam kraj njegovog života. Naime, kada je jula 1914. godine, 18 dana pre početka Prvog svetskog rata, primio vest o ultimatumu koji je Austrija nametnula Srbiji, što je bio uvod u Veliki rat, Hartvigovo srce nije izdržalo. Preminuo je na licu mesta. 

Rus nemačkog porekla

Nikolaj Hartvig se rodio na Kavkazu u Gruziji. Potekao je iz, nekada, bogate porodice koja je, zbog okolnosti koje je to vreme nosilo sa sobom, ostala bez imetka. Otac mu je bio vojni lekar, naturalizovani Rus inače nemačkog porekla.

Po završetku školovanja 1875. Hartvig ulazi u diplomatske vode i počinje da radi u Azijskom departmanu Ministarstva inostranih poslova carske Rusije. Ubrzo postaje ataše sa nameštenjem na Cetinju, a potom, pre dolaska u Srbiju, postaje konzul u Bugarskoj.

U njegovom delovanju ogledala se ideja panslovenstva za koju se svesrdno zalagao. Bio je veliki zagovornik formiranja Balkanskog saveza koju su činile Grčka, Bugarska, Crna Gora i Srbija, a po dolasku u Beograd uložio je ogromne napore na stvaranju snažnih veza Srbije i Rusije tesno sarađujući sa predsednikom srpske vlade Nikolom Pašićem i ministrom inostranih poslova Milovanom Milovanovićem.

Zbog svega što je činio za Srbiju, Nikolaja Hartviga poznavala je čitava beogradska čaršija i duboko ga poštovala.

Tmurni oblak Velikog rata

U trenutku kada je Gavrilo Princip izvršio atentat na Franca Ferdinanda, austrougarske interese u Beogradu predstavljao je otpravnik poslova Vladimir Gizl fon Gizlingen. Čim je saznao za atentat Gizl odlazi u Beč kako bi prisustvovao sahrani i, još važnije, kao član odabranog veća, pripremio ultimatum za Srbiju.

Austrijska štampa odmah je otpočela kampanju u kojoj je za ubistvo Franca Ferdinanda krivila zvanični Beograd i samog Hartviga koji je, kako su novine lažno pisale, priredio banket na dan atentata, dok zastava na zgradi ruskog poslanstva nije bila spuštena na pola koplja u znak žalosti.

Gizl se u Beograd vraća 10. jula, a deset dana kasnije poziva Hartviga na sastanak i upoznaje ga sa ultimatumom.

Ova vest bila je veliki udarac za Nikolaja Hartviga. Njegovo, inače već slabo srce, nije izdržalo ovaj šok i ruski poslanik umire od srčanog udara, postajući poznat kao „prva žrtva Velikog rata“. 

Funeral of the Russian Emissary to the Tsar, ambassador Nicholas Hartwig from Jugoslovenska kinoteka on Vimeo.

Beograd večna kuća

Tužna vest nikoga u našoj zemlji nije ostavila ravnodušnim. Znajući koliko je voleo Srbiju, domaći zvaničnici odmah su zatražili od Rusije da Hartvig bude sahranjen u Beogradu. Dozvola je dobijena kao i saglasnost njegove supruge Ljudmile, te je odlučeno da ovaj veliki prijatelj našeg naroda bude ukopan na Novom groblju uz sve počasti. Sahranu su predvodili prestolonaslednik Aleksandar, princ Đorđe, Nikola Pašić, svi članovi vlade kao i srpski vojni vrh. Uz njih u povorci su se nalazile sve inostrane diplomate kao i ogroman broj žitelja Beograda.

U znak poštovanja prema Nikolaju Hartvigu 1930. godine današnja Beogradska ulica ponela je njegovo ime, a 1934. ovom ruskom diplomati, zahvaljujući naporima kneza Pavla i predsednika gradske opštine Vlade Ilića, beogradska opština podigla je Nikolaju Hartvigu nadgrobni spomenik koji je izradio arhitekta Georgije Kovaljevski.

Valja napomenuti da u Beogradu i danas postoji Hartvigova ulica, ali na drugoj lokaciji budući da je Beogradskoj ovo ime vraćeno 1943. Naime, 2017. godine deo Dubljanske ulice na Vračaru je preimenovan i od tada nosi ime ovog Rusa koji je voleo Srbe.